Ово су посљедње маршалове ријечи

Доктор Миломир Станковић био је његов лични доктор док се Тито лијечио у болници у Љубљани, а крај њега је био у његовим посљедњим данима.

"Све је било у тајности око његовог лијечења. Када ми је на Брду код Крања у посјет дошла супруга, нисам јој смио рећи да ће Титу сутра бити ампутирана нога. Никад нисте знали тко слуша", почео је своју причу Станковић у емисији на РТС-у.

Први се пут се сусрео с Титом на Бријунима у његово резиденцији. Маршала је мучила реума, а доктор наводи да је у јавности увијек 'стиснуо зубе' кад је корачао како би оставио утисак савршено здравог човјека.

Приликом једне физикалне терапије, примијетио је да Титово лијево стопало не изгледа добро: "Било је блиједо и имало је неку необичну модрицу па сам му рекао да би ту промјену требало прегледати. Радило се о оклузивној ангиопатији која није била посљедица дијабетеса. То је било на бедреној артерији и била му је угрожена нога. Ја сам био одговоран и нешто сам морао учинити па сам га покушао наговорити да га прегледа лијечнички конзилиј".

Тито је инзистирао да се с тиме причека, а Станковић каже да му се на лицу видио страх.

Након неког времена Тито је осјетио страшну бол у нози и након дугог наговарања пристао је да га прегледају два стручњака, један из Сједињених Америчких Држава, а други из Русије. Закључили су да је у добром стању, али да му је нога угрожена. Пошто Тито није пристајао ни на што друго осим лијекова, сугерисали су да се покуша с једном премосницом, но да га треба упозорити да ће, уколико то не успије, услиједити ампутација.

Тито је, како каже Станковић, прихватио све само да не остане без ноге: "Рекао нам је - Ако моја нога оде, ја ћу сам себи пресудити. Кад је морао ићи у болницу, склонили смо му пиштољ који је тајно чувао у једној торбици. Нитко му није смио рећи да је ампутација неизбјежна, већ су терапију која не дјелује продуживали у недоглед. И све тако је било док се нога није осушила, кад се осушила она је отровала организам".

Након ампутације Јосип Броз је био задовољан јер је операција била успјешна, а говорио је да ће с протезом и штапом поновно ићи на скуп Несврстаних. Но, одуговлачење овог захвата узело је свој данак. Спашавали су га на све могуће начине: инфузијама, трансфузијама, интубацијама.

Станковић тврди да га је на онај свијет га је однијела једна склеротична плочица у бедреној артерији, а кад је видио да се свему ближи крај, Титове су посљедње ријечи биле:

"Шта све ово значи?!".

Доктор Станковић каже да не зна односи ли се то на неке одлуке које је доносио или на докторе који су обећавали да ће терапија успјети, но већ средином фебруара 1980. више није могао говорити, а до краја живота био је у вјештачкој коми. Преминуо је 04. маја у 15 сати и пет минута.

(100посто.хр)