Шта када пустим видео доказ?

Отац убијеног Давида постао је централна фигура бањалучких окупљања. Грађани у њему виде особу која због љубави према сину може утрти пут промјенама у БиХ.

Када на Гоогле укуцате “ко је дав”, сервис вам нуди да сазнате ко су Давид и Давор Драгичевић, те у каквој су они вези с групом “Правда за Давида“. Иницијатива која је обухватила цијелу Босну и Херцеговину, али се проширила и на регион, као и на дијаспору, окупира пажњу јавности пуна три мјесеца. Давид Драгичевић (21) нестао је у ноћи између 17. и 18. марта ове године у Бањалуци. Из породичне куће отишао је у град и више се није вратио. Његов отац примијетио је нестанак у рано јутро, а пошто га није могао добити на телефон, контактирао је полицију и покренуо потрагу.



Пуних шест дана Бањалука је трагала за Давидом. Претраживане су шуме, страћаре и штале, а отац Давор каже да је лично обио више од стотину објеката како би провјерио да ли му је син заточен у њима. Двадесет и четвртог марта Давидово тијело пронађено је у кориту ријеке Врбас, у самом центру града, недалеко од мјеста на коме је посљедњи пут виђен. Желећи да организују паљење свијећа за свог пријатеља и суграђанина, Бањалучани су се договорили да се окупе 26. марта на Тргу Крајине. Испоставиће се да је овај датум важан за буђење грађанске свијести у Бањалуци.

Промашена конференција
Истог дана десио се још један битан догађај. МУП РС сазвао је хитну конференцију за медије, гдје је јавности саопштена наводна Давидова рута кретања у ноћи нестанка, гдје је он оптужен да је наркоман и провалник, те му се на терет ставља пљачка куће у Бањалуци. Повреде на Давидовом тијелу окарактерисане су као лакше, а чак је понуђена и могућност да се ради о самоубиству.

Управо ова полицијска верзија била је додатни мотив грађанима да изађу на Трг и стану уз родитеље. Стотине грађана слушале су потресан говор оца и мајке који су изгубили сина. Њихова бол прелила се на остале људе и охрабрила их да се сваког наредног дана у исто вријеме окупљају на истом мјесту, тражећи истину и правду.

Свако обраћање Давора Драгичевића на овим окупљањима било је емотивно, али првих неколико долазака на Трг грађанима су најтеже падали. Гледали су скрханог оца док једва говори од боли коју осјећа, а затим показује надљудску снагу и храброст да се супротстави цијелом систему како би открио убице сина.

Подршка је почела стизати са свих страна, од различитих људи. Грађани свих нивоа образовања, занимања, функција, вјера и нација стали су уз овог човјека. Освојио их је искреношћу, а већина њих истиче да не могу бити имуни на родитељске сузе. Тако је Давор постао централна, носећа фигура ових окупљања, а управо у њему грађани виде особу која због љубави према сину може утрти пут промјенама у БиХ.

Иако од самог почетка истиче да је учествовао у рату и да је ратни војни инвалид, на његову адресу долази снажна подршка од несрпског становништва. Неки од њих кажу да су такође учествовали у рату, али на супротној страни, те да желе стати уз Човјека. Управо прича о рањавању даје додатну димензију Давору, кога називају и Тата Лав.

“Погодио ме метак, рикошет, и остао сам без ноге. У тренутку рањавања тражио сам је изнад главе јер је била одвојена од тијела. Након минута шока успио сам је пронаћи. Остала је краћа…”, присјећа се он.

Зграбио је ампутирану ногу и чекао санитет. У том тренутку имао је тек 23 године. Љекари нису жељели ни да је пробају пришити, али он није одустајао.

“Да није било мог покојног оца из Швајцарске који је дао паре, сада бих био без ноге. Овдје све иде преко финансија. Он је дао новац па су ме пребацили на ВМА у Београд, гдје су били дивни људи. Опоравак је трајао три, а на своју ногу нисам стао двије године”, говори нам Драгичевић.

Грчевито се борио за дио себе, што ради и данас – 26 година касније. За себе каже да је грађанин ове државе, конобар који врло добро познаје свој посао. Истиче да за 49 година живота није имао ниједну пријаву, те да уредно плаћа све рачуне које добија на кућну адресу. Наглашава да је поносни отац троје дјеце, од којих је једно мртво.

“Био сам сасвим обичан човјек до 18. марта ове године, човјек који је мислио да живи у држави у којој је хтио да живи. Сва моја родбина је у иностранству, могао сам отићи гдје год сам хтио. Ни Давид ни ја нисмо хтјели отићи. Он је имао аустријске папире и држављанство, али нисмо хтјели. Волим Бањалуку, своје друштво и људе око себе. Нисам хтио отићи, а требао сам”, прича нам он.

Храброст и снага

Грађани који га подржавају за њега имају двије ријечи – храброст и снага. Међутим, он те епитете пориче.

“И раније сам говорио, људи који долазе на Трг су хиљаду пута храбрији од мене. Ја уопште нисам храбар. Сви ови људи ми дају и храброст и енергију. Ја сам само отац, родитељ Давида Драгичевића. Све су ми могли и све су ми радили у животу. Преко свега сам прелазио, али да ми дијете убију… То не могу. Не схватам да било ко може прећи преко тога. Нити желим нити могу. Преко силовања, мучења, злостављања, масакрирања моје душе нећу никада прећи. Ја њега не могу вратити, он сада труне на Новом гробљу. Никада више га неће бити. За мене више не постоје ни Бог ни Аллах. Постоји само Давид Драгичевић“, каже он, додајући да само мали проценат људи може схватити гдје живимо, ко су нам комшије, а ко су нам суграђани.

Како каже, живимо у мраку, а сви заједно смо диван народ који је затрован.


“Два пута сам доживио да љубим уста мртвог дјетета, да га извлачим из хладњаче, да му сијечем косу и носим на анализу. То нема ни у једној земљи. Ово је држава која у себи има највише зла на свијету, које ради од краја рата. Ја сам слободније живио у рату него што живим сада. Затровали су народ мржњом и национализмом. Ово је приватна држава, а људи то не схватају. Европу и свијет ми не интересујемо, ми смо слијепо цријево свијета, нико нема интереса да овдје дође и направи боље сутра. Плаше овај јадан, биједан, необразован народ како год њима одговара. И Додик и Човић и Изетбеговић. Наравно, и остали. Овдје су исти и власт и опозиција. Да има опозиције, Давид би сада био жив”, говори.



На окупљањима јавно именује људе које сматра саучесницима у убиству свог сина, због прикривања доказа и скретања истраге на другу страну. На његовом списку налазе се: министар унутрашњих послова РС-а Драган Лукач, начелник Управе за организовани и тешки криминалитет МУП-а РС Дарко Илић, директор полиције РС-а Дарко Ћулум, патолог Жељко Каран, тужилац Далибор Врећо, главни тужилац Желимир Лепир. Списак сеже до самог државног врха – предсједника РС-а Милорада Додика и премијерке Жељке Цвијановић.

Нико није ухапшен

“Сваког дана се проширује број саучесника. Свако ко је прикрио барем једну чињеницу. Цијели МУП РС зна ко и зашто је убио Давида Драгичевића. Предсједник то зна, и премијерка зна. Зна и 90 одсто посланика у Народној скупштини. Знају и мала дјеца на Тргу. Више пута сам их именовао, нико није ухапшен нити санкционисан. Овај случај се рјешава за минут, а не за 90 дана. Пошто они очигледно не смију и неће, нека раде свој посао, а ја ћу свој”, истиче овај отац.

Током три мјесеца, промијењен је тим за истрагу овог случаја, те формиран Анкетни одбор Народне скупштине РС, са циљем да утврди све релевантне чињенице повезане са смрћу Давида Драгичевића. Закључак Анкетног одбора је, између осталог, и то да постоји основана сумња да се ради о убиству, а не задесној смрти, како тврди званична истрага. Такође, Анкетни одбор сматра да су институције чиниле пропусте током вођења истраге. У току је засједање Народне скупштине, на којој се треба гласати за усвајање овог извјештаја, али је Милорад Додик већ раније изјавио да посланици владајуће коалиције неће подићи своје руке.

С друге стране, Давор Драгичевић тврди да је прикупио све доказе и да зна ко су убице његовог сина, као и њихови помагачи.

“Не бих рекао гдје, али те људе срећем. Идем на њихова мјеста. Ми и они више никада нећемо живјети заједно. То су демони и убице. Нити имају грижу савјести нити било шта друго. Имају само бахатост и остале нељудске особине”, каже он, додајући да мора живјети са сазнањима о томе како је његов син мучен и на крају убијен.

Његова мисија постала је привести правди и санкционисати све учеснике у овом злочину. Како тврди, прикупио је све доказе, а “институције тренутно монтирају други процес како би умањили злочин”.

Све је документовано
“Код мене неће проћи, нико ми неће подметнути нечије дијете. Убице, налогодавце и јатаке врло добро знам, кадете и војнике њихове који су учествовали у свему. Све је документовано. Када заврше са својом истрагом, онда ћу изаћи са својим доказима. Држава је саучесник и убица у предмету тешког убиства Давида Драгичевића”, каже он, додајући да се и прије саме отмице знало шта ће се десити.

Демантује налазе патолога који кажу да је Давид у води провео неколико дана и тврди да се ради о сатима.

“Он је положен у канализацију; Црквена није рјечица, већ канализација. То је била јасна порука. Ту је положен 24. марта, дан кад је нађен. Имају фотографије које ми не дају. Ја сам их гледао”, говори нам он.

Доказе не жели предати док се не заврши званична истрага, јер се плаши да ће они бити уништени.

“Нестао је одјевни предмет мог сина. А кажу да не крију ништа. Нисам могао већ првог дана изнијети чињенице јер би сви мислили да сам луд. Зато сам их пласирао сваких неколико дана. Нека демантују све што сам рекао од 18. марта ако могу и ако смију. Зашто то не ураде? Моје дијете је нестало тамо гдје се окупљамо. На Тргу постоји милион камера, а нико се не оглашава, ниједна банка. Сви снимци који су објављени су дошли од мене и мајке Сузане. Шта ће бити једног дана када пустим видео материјале? Шта ће се десити са њима у МУП-у, Тужилаштву, згради Владе? Шта ће бити јер се нису опредијелили, а знају ко је убио Давида и ко је наредио убиство? Код мене не постоје сиво и можда. Постоји црно или бијело, да или не. Истина и правда. Суздржано не постоји у мом животу”, наглашава Драгичевић.

За свог сина каже да је био умјетник, пјесник, репер, спортиста, студент два факултета, али да сада труне испод земље. Иза њега је остала соба пуна планова за будућност које никада неће остварити. Говори нам о догађају из јануара ове године, када су дјеца за Божић бацала петарде па се Давидов пас, коврџави бишон, препао и побјегао од куће. Пуних седам дана ни Давид ни Давор нису спавали, већ су га тражили по цијелом граду. Лијепили су плакате, обилазили насеља, ишли у полицију. Нашли су га 12 километара од Бањалуке и били пресрећни што је поново са њима.

“То је била наша ствар: наш пас, наша кућа, све наше. Нема одустајања. Седам дана нисмо спавали, али смо га довели кући. То је наш цуко, наша љубав. Никад у животу нисмо ни ја ни он одустајали”, каже нам Давор за крај разговора.

(Анализирај.ба)