Даниела Дошен: За „Клинца из гета“
Клинац из гета нам је одавно поручивао о свему лошем што се дешава око нас, али нажалост нисмо га слушали.
Република Српска
Први пут, већина од нас, га је слушала када клинца са нама више није било. Први пут смо тада чули поруке које нам је слао и гутали сузе, бол, тугу, бијес. Бијес на нас саме. Бијес на оне који у његовој пјесми направише његов крај у којем је одрастао таквим да је смијешно бити частан и да је све што урадиш грешно.
Опасне улице
Клинац нам је послао поруку о томе колико су наше улице опасне и да се од њих не може побјећи. Проблеми од којих свакодневно бјежимо, увијек нас на крају стигну, само што тада постану још гори и већи. Бјежали смо од проблема и истине и дочекало нас је то да истину о смрти дјетета тражимо на улици. Закон јачег, једини је закон који очито на нашим улицама вриједи. Зар заиста треба да преживе само најјачи, а код нас се јачина и величина човјека већ одавно мјери у погрешним мјерним јединицама?!
Сирене које свакодневно слушамо у граду, било да су оне од хитне помоћи или полицијске, након клинца нам свима заустављају срце у грудима. А клинац је то знао, знао је много прије нас да свака од тих сирена је потенцијанло један изгубљен живот. Живот који је можда угашен насиљем попут оног спроведеног над њим или је угашен дрогом или је једноставно уништен криминалом у који се увлаче дјеца.
„Џукци круже“
„Џукци“ круже као лешинари и грабе дјецу на улицама и увлаче их у своје мрачне приче. Хапшења, врбовања клинаца који морају да се јаве на позиве које им касније упућују и оно што је најгоре, у цијелој тој причи од њих самих праве дилере. Јер само дилер има моћ. Остали су сви потенцијалне жртве те мрачне приче на улицама гета. Клинац то зна и сам је говорио о томе како му се све то згадило и како таква атмосфера у друштву напросто тјера ту дјецу у алкохолизам, да бјеже од реалности која је мрачна, безидејна, безнадје у сваком погледу.
До те мјере безнадје, да дјеца једноставно имају осјећај да су на пропаст осуђена одувијек и једноставно не виде излаз из свега тога. А ми одрасли сво вријеме живимо у свом неком имагинарном свијету.
Имагинарни живот
Живимо у небу и не видимо сву биједу стварности која се као глиб разлива испод нас. Мислимо да смо све постигли с тим што смо данас обезбиједили да у кући имамо кору хљеба, да нам је то врх, а заправо смо на самом дну. За то вријеме клинци се утучени временом у којем живе вуку стално по истим блоковима, адолесценти без циља, који једини смисао свега виде у томе да „смотају“ џоинт и забораве на сурову стварност уз марихуану.
Наравно, већина тих клинаца нема новац ни да на тај начин побјегне од стварности и онда упадају у замке лешинара који круже над њима, па и сами постају дилери. Клинац нам је говорио да је свјестан да је тај пут једносмјерна улица и да на крају тог пута увијек стоји или сандук или затвор. Није желио да нико од клинаца из гета заврши тако, желио је много више и за себе и за њих, говорио је о томе, пјевао, указивао на свијет око нас.
Нисмо га слушали
Па то је само један од клинаца који репују, нешто неразговјетно набрајају, а никада заправо нисмо хтјели да чујемо те ријечи. Бијег од стварности. Као на врху смо, а нисмо се помакли од полазне тачке. Слијепи за све лоше око нас, јер имамо преча посла. Клинци се боре сами да преживе закон јачег у том гету.
Све почиње да губи своју вриједност, па чак и љубав и пријатељства, јер људи губе у себи све оне вриједности човјека и пријатеља. Извлаче из тебе све оно најбоље и уживају у томе да те виде сломљеног, на дну, како падаш, а руку не пружа нико. Тек када се клинцима униште сви снови, ти људи око њих показују сажаљење, лажну љубав и бригу, али клиницима то тада ништа не значи.
Некад смо били само дјеца, сада пијуни
Јер када погледају иза себе, када им се врате успомене на то какви су били као дјеца, схватају шта је улица начинила од њих, а нико није ни покушао да те улице начини питомијим и љепшим за њихово одрастање. Имали смо преча посла. Сјећања на оно какви су били у дјетинству, буди у њима гнушање према овоме какви су сада, како су им животи оскаћени у старту и напросто почињу да губе вољу за животом такав какав је. Свјесни да живот може, треба и мора да буде бољи, готиван, без обзира на оне мане живота на које не можемо да утичемо као што је смрт брата и болест оца.
Али све око клинца је мрачно, заудара на трулеж система, гдје је свако дотакео пакао тог живота и мало ко га није оплакао, гдје живимо живот попут зомбија, чекајући само да нам смрт покуца на врата, без да ишта учинимо да то промијенимо.
Ништа се не мјења
И тако пролазе године поред нас, живот пролази, ми ћутимо, сагињемо главу и ништа не покушавамо промијенити. И иза свих тих година остане само сјенка, ништа чиме би смо се истински могли поносити и бити задовољни. Гурамо тај свој живот тако без циља, а клинац једину љубав налази у пјесми, гдје кроз ријечи хип хоп пјесама жели да нам поручи да се пробудимо, да он не жели да спава и да због тога умре млад, јер нико не показује жељу да начини корак ка промјени да живот тим клинцима учини бољим.
Он нас зове да учинимо нешто за све клинце, да не труну млади у земљи или да иду из свог града. Они желе да живе у свом граду, у својој Бања Луци, али некој љепшој, сигурнијој и ведријој од тога каква је сада. Један је овај град и клинци су свјесни можда више него ми, да нас сунце туђег неба никада неће тако гријати, као наше „бањалучко“ сунце.
И на крају, клинац је свјестан да он сам са осталим клинцима не може учинити ништа, да су они обични пијуни. Он нас је будио, свјестан да нигдје неће отићи, али и да ништа неће као пијун моћи промијенити.
Али клинац је отишао.
Заувијек.
А на нама лежи кривица, јер га нисмо чули, нисмо покушали разумјети шта нам је хтио поручити. Сада га слушамо сваки дан, касно за клинца из гета, али опет надамо се на вријеме за остале клинце. Клинац нам је оставио цијело упутство кроз своју пјесму, да би смо разумјели вријеме и мјесто у којем живимо.
Клинац ће заувјек да живи кроз своју пјесму и вјечно ће нас његове ријечи и очи опомињати да никада више не смијемо да спавамо и да допустимо да било ко од клинаца буде пијун и да умре млад. Створио је Правду за Давида која има дужност да шири његову поруку и чува све остале клинце . Тада ће негов чаробни осмјех завувијек остати да лебди у виду облака изнад његове Бања Луке, изнад његовог гета.
(Бука/Глас Бањалуке)
Опасне улице
Клинац нам је послао поруку о томе колико су наше улице опасне и да се од њих не може побјећи. Проблеми од којих свакодневно бјежимо, увијек нас на крају стигну, само што тада постану још гори и већи. Бјежали смо од проблема и истине и дочекало нас је то да истину о смрти дјетета тражимо на улици. Закон јачег, једини је закон који очито на нашим улицама вриједи. Зар заиста треба да преживе само најјачи, а код нас се јачина и величина човјека већ одавно мјери у погрешним мјерним јединицама?!
Сирене које свакодневно слушамо у граду, било да су оне од хитне помоћи или полицијске, након клинца нам свима заустављају срце у грудима. А клинац је то знао, знао је много прије нас да свака од тих сирена је потенцијанло један изгубљен живот. Живот који је можда угашен насиљем попут оног спроведеног над њим или је угашен дрогом или је једноставно уништен криминалом у који се увлаче дјеца.
„Џукци круже“
„Џукци“ круже као лешинари и грабе дјецу на улицама и увлаче их у своје мрачне приче. Хапшења, врбовања клинаца који морају да се јаве на позиве које им касније упућују и оно што је најгоре, у цијелој тој причи од њих самих праве дилере. Јер само дилер има моћ. Остали су сви потенцијалне жртве те мрачне приче на улицама гета. Клинац то зна и сам је говорио о томе како му се све то згадило и како таква атмосфера у друштву напросто тјера ту дјецу у алкохолизам, да бјеже од реалности која је мрачна, безидејна, безнадје у сваком погледу.
До те мјере безнадје, да дјеца једноставно имају осјећај да су на пропаст осуђена одувијек и једноставно не виде излаз из свега тога. А ми одрасли сво вријеме живимо у свом неком имагинарном свијету.
Имагинарни живот
Живимо у небу и не видимо сву биједу стварности која се као глиб разлива испод нас. Мислимо да смо све постигли с тим што смо данас обезбиједили да у кући имамо кору хљеба, да нам је то врх, а заправо смо на самом дну. За то вријеме клинци се утучени временом у којем живе вуку стално по истим блоковима, адолесценти без циља, који једини смисао свега виде у томе да „смотају“ џоинт и забораве на сурову стварност уз марихуану.
Наравно, већина тих клинаца нема новац ни да на тај начин побјегне од стварности и онда упадају у замке лешинара који круже над њима, па и сами постају дилери. Клинац нам је говорио да је свјестан да је тај пут једносмјерна улица и да на крају тог пута увијек стоји или сандук или затвор. Није желио да нико од клинаца из гета заврши тако, желио је много више и за себе и за њих, говорио је о томе, пјевао, указивао на свијет око нас.
Нисмо га слушали
Па то је само један од клинаца који репују, нешто неразговјетно набрајају, а никада заправо нисмо хтјели да чујемо те ријечи. Бијег од стварности. Као на врху смо, а нисмо се помакли од полазне тачке. Слијепи за све лоше око нас, јер имамо преча посла. Клинци се боре сами да преживе закон јачег у том гету.
Све почиње да губи своју вриједност, па чак и љубав и пријатељства, јер људи губе у себи све оне вриједности човјека и пријатеља. Извлаче из тебе све оно најбоље и уживају у томе да те виде сломљеног, на дну, како падаш, а руку не пружа нико. Тек када се клинцима униште сви снови, ти људи око њих показују сажаљење, лажну љубав и бригу, али клиницима то тада ништа не значи.
Некад смо били само дјеца, сада пијуни
Јер када погледају иза себе, када им се врате успомене на то какви су били као дјеца, схватају шта је улица начинила од њих, а нико није ни покушао да те улице начини питомијим и љепшим за њихово одрастање. Имали смо преча посла. Сјећања на оно какви су били у дјетинству, буди у њима гнушање према овоме какви су сада, како су им животи оскаћени у старту и напросто почињу да губе вољу за животом такав какав је. Свјесни да живот може, треба и мора да буде бољи, готиван, без обзира на оне мане живота на које не можемо да утичемо као што је смрт брата и болест оца.
Али све око клинца је мрачно, заудара на трулеж система, гдје је свако дотакео пакао тог живота и мало ко га није оплакао, гдје живимо живот попут зомбија, чекајући само да нам смрт покуца на врата, без да ишта учинимо да то промијенимо.
Ништа се не мјења
И тако пролазе године поред нас, живот пролази, ми ћутимо, сагињемо главу и ништа не покушавамо промијенити. И иза свих тих година остане само сјенка, ништа чиме би смо се истински могли поносити и бити задовољни. Гурамо тај свој живот тако без циља, а клинац једину љубав налази у пјесми, гдје кроз ријечи хип хоп пјесама жели да нам поручи да се пробудимо, да он не жели да спава и да због тога умре млад, јер нико не показује жељу да начини корак ка промјени да живот тим клинцима учини бољим.
Он нас зове да учинимо нешто за све клинце, да не труну млади у земљи или да иду из свог града. Они желе да живе у свом граду, у својој Бања Луци, али некој љепшој, сигурнијој и ведријој од тога каква је сада. Један је овај град и клинци су свјесни можда више него ми, да нас сунце туђег неба никада неће тако гријати, као наше „бањалучко“ сунце.
И на крају, клинац је свјестан да он сам са осталим клинцима не може учинити ништа, да су они обични пијуни. Он нас је будио, свјестан да нигдје неће отићи, али и да ништа неће као пијун моћи промијенити.
Али клинац је отишао.
Заувијек.
А на нама лежи кривица, јер га нисмо чули, нисмо покушали разумјети шта нам је хтио поручити. Сада га слушамо сваки дан, касно за клинца из гета, али опет надамо се на вријеме за остале клинце. Клинац нам је оставио цијело упутство кроз своју пјесму, да би смо разумјели вријеме и мјесто у којем живимо.
Клинац ће заувјек да живи кроз своју пјесму и вјечно ће нас његове ријечи и очи опомињати да никада више не смијемо да спавамо и да допустимо да било ко од клинаца буде пијун и да умре млад. Створио је Правду за Давида која има дужност да шири његову поруку и чува све остале клинце . Тада ће негов чаробни осмјех завувијек остати да лебди у виду облака изнад његове Бања Луке, изнад његовог гета.
(Бука/Глас Бањалуке)
Повезане вијести
Французи покушали да сруше тендер за ауто-пут Рача-Бијељина
Република Српска
0
Фестивал српских пјесама и игара у Источној Илиџи
0
Када страначки шеф преузме улогу: Додик заробио институције Републике Српске
11
Разбијена криминална група: Дрога са Пала преко Сарајева ишла ка Зеници
2
Срђан Лакић: Лаж је да напуштам Покрет Сигурна Српска
3
Подршка Српској не значи послушност Милораду Додику
12
Коментари (46)
Линда
Цитам текст и плацем! "Немогу даље јер и ја имам клинца"
Дада
Колико сурове,тужне истине у овим ријечима...
Канада
Хвала Даниела на овом тексту. Био сам на тим просторима просле године Толико безнада , уцмалости, опсте пропасти једног друства нисам видео нигдје иако сам пропутовао скоро цио свијет. Оно сто је најгоре , млади нарастаји не виде излаз из те ситуације јер им багра сто се зову политицари то не дозвољава .
Дарио
Сви запамтите:МАФИЈА ОВДЈЕ ИМА ДРЗАВУ ЗНАЦИ ЦИТАВ СИСТЕМ КАРТЕЛА.
неко
Потпуно се слажем са онима, који тврде да морамо више времена проводити са својом дјецом, морамо наћи времена за њих и њихово васпитање,а не, препустити их улици у касним ноћним сатима и очекивати да све буде "вајно" како да не, кад се деси несрећа, попут ове, онда су сви криви, само не они који то заиста јесу.
ЛАКТАСАНКА
ПРАВДА ЗА ДАВИДА❤️❤️❤️
Хамди Ганди
Момак са уродјеним Геном за правду.Јако интелигентан како се да процитати. Ко га критикује и мрзи нека преиспита себе,вјероватно му је хоризонт смањен.Пива,Бурек,Ауто,Зене Свјетско Првенство и доста то им је за смисао зивота. Правда за Праведног Давида!!!
ТУЗНА СТВАРНОСТ
Суморна истина времена у ком зивимо. Давидова зртва неце бити узалудна, Давид је отисао у легенду, постао синоним борбе против зла, звијезда на небу. Пут до вјецности пролази кроз пакао. Давид је опет побиједио голијата, а ви који сте га познавали Богом сте одабрани. Ауторки текста свака похвала, показала се као велики цовјек у сваком погледу. ИСТИНА И ПРАВДА ЗА ДАВИДА!
бака
Браво Дацо!
Х
Ма људи, шта вам је,, дајте мало радости, а не лудост,, Шта је ово,,, Дајте више,, изворне традиције и честитог васпитања,, без трулог модернизма, старлета, проституције, дроге,афро минђуша, савремене Хигхтецх омладине ,,, и успели смо као родитељи,, Хватамо се за главу нажалост кад је касно и боли,, дјеца лутају до зоре, друже се с ким стигну, облаче се како хоће и још им родитељ из сажаљења не смије рећи ништааа,, Јесте криво је друштво, крив је и Закон,,,,,,,,,, Али.... И ми родитељи,,
Андела
Браво ,Данијела !Браво за Давида !
Браво Дацо
Одлуцан текст, као и увијек. Надам се да нисмо висе глуви и слијепи и да цемо се покренути...
Драго Мд
Браво за текст..
ја
Не зивим у ГЕТУ. Ја зивим у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ. Према томе коме год се не свидја наса СРПСКА нек разгули .Требамо ми сад да славимо наркомане и да велицамо њихове небулозе кад се УРАДЕ од дроге.
Реално
Одличан чланак и пресјек наше реалности за коју смо сами криви. Али овом народу не вриједити нити говорити нити писати. Он је нијем да би чуо а неписмен да би читао.
Моусе
Многи ни данас нису у потпуности свјесни у каквом друштву живимо,зато ме не чуди да нису разумјели нашег Давида,његове поруке у стиховима,описују пропаст која нас окружује, ишао је испред свих и испред времена.Често и овдје од појединаца читам погрде на његов рачун,још смо ми далеко од еманципованог друштва.Да је Давид био негдје другдје,био би уважени и поштовани члан друштва, служио би као узор осталима, а овако,овдје то је тешко и зна бити и опасно,Слава Ти мој Давиде.
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.