По чијој мјери су напади на Радоју?

Сретнији би, вјероватно, Радончић био да је уредник ИП-а БХТ-а Рајко Васић, а не Марко Радоја, јер би на тај начин и он, Шћепо Радончић, могао именовати своје новинарске сатрапе, новинарске и моралне хоризонтале и хоризонталке.

Марко Радоја, уредник Информативног програма БХТ1, пријавио је надлежним полицијским агенцијама бруталне пријетње које су му упућене након медијске хајке против њега због тог што је, како је речено, забранио новинарима те медијске куће да носе цвијет Сребренице током 11. јула када се обиљежавала годишњица геноцида у Сребреници.

Марко Радоја је за телевизију Н1 рекао да је у току двадесет четири сата примио „280 пријетњи смрћу“. Због забране ношења сребреничког цвијета новинарима, Синдикат БХТ-а је затражио Радојину смјену са дужности уредника Информативно-политичког програма државног јавног сервиса. Тврди се да се на тај начин уредник Радоја овим „сврстао уз негаторе геноцида у Сребреници“.

Је ли, доиста?

У писму којег је уочи 11. јула упутио колегама у редакцији Информативног програма БХТ-а, Марко Рагоја на почетку каже: „Као уредник информтивно-политичког програма, доносим одлуку да водитељи ИП-а, сутра, на дан обиљежавања годишњице од геноцида у Сребреници, НЕЋЕ носити сребренички цвијет на реверу, иако је било препорука да се ипак носи...“



Радоја потом износи разлоге, углавном професионалне, за такву одлуку: „У супротном, отворићемо Пандорину кутију, те ће сваки конститутивни народ сутра тражити да водитељи носе обиљежја њиховог страдања... Јасеновац, Братунац, Јадовно, Блајбург, Дан оснивања Херцег- Босне, 9. јануар, Дан Републике Српске.. и сл., а што ја нећу моћи спријечити, уколико се направи преседан.“

Марко Радоја је из тих разлога, како је написао, донио „ОДЛУКУ да ћемо искључиво и само професионално радити, а сву пажњу, понашање према Сребреници и жртвама геноцида одаћемо кроз четири дана праћења, преноса и доношења свих могућих догађаја...“

Овај случај, нажалост, само потврђује колико је у праву велики израелски књижевник Амоз Оз, неуморни борац за јеврејско-палестински дијалог и компромис, када је (поред осталог и у књизи есеја „Како излијечити фанатика“) писао о „моди самовиктимизације“, која у терминалној фази прераста у „свјетски шампионат за највећу жртву“.

Занимљиво је, међутим, да ниједан медиј, а поготово онај који је покренуо монструозну кампању (до истрјебљења) против уредника БХТ-а, дакле "Дневни аваз" и његов консултант Фахрудин Радончић (који, по свему судећи није био на џенази у Поточарима), није објавио Радојино писмо у цјелости, односно да су „пропустили“ информисати јавност да Радоја на два мјеста у писму од десетак редова изреком помиње „геноцид у Сребреници“.

Много је боље у билтену неправомоћно ослобођеног консултанта Радончића прошао сатрап Рајко Васић, портпарол Милорада Додика, Радончићевог пожељног партнера у власти, и његова пријетња новим геноцидом, него одлука уредника БХТ-а којом се регулише (не)ношење сребреничког цвијета на реверу.

Ко је гледао БХТ ових јулских дана, могао је лако уочити да је државни јавни сервис, упркос хроничним проблемима техничке, професионалне и материјалне нарави, догађаје везане за обиљежавање двадесет треће године од сребреничког геноцида обиљежио на професионалан и коректан начин, са много труда и ангажмана. 

Одлука уредника Радоје о (не)ношењу сребреничког (заправо грачаничког) цвијета, можда је неспретна, можда чак и несретна, али никако није негаторска и увредљива за жртве. Можда јесте шкодљива за ауторку цвијета, уважену мајсторицу хеклања из Грачанице, сестру бившег реису-л-улеме Мустафе Церића, дугогодишње главне звијезде џеназа у Поточарима, који је бескрајним, маратонским говорима мучио преживјеле жртве у врелом котлу Поточара.

Удар "Аваза" на Марка Радоју је у суштини удар консултанта Радончића и његовог Савеза за бољу будућност на јавни државни сервис, против чије уређивачке политике воде дугогодишњу, бруталну медијску и политичку кампању. У овом се са Радончићем потпуно слаже и Милорад Додик, а са симпатијама све прати и трећи члан овог друштва, Драган Човић.

„Дневном авазу“ не смета што Човић данас геноцид у Сребреници назива баш као и Додик, Вучић, Дачић и руски дипломати: „страшни злочин“. (Само прије три године у Поточарима је Човић говорио о „геноциду“). Потпуно је свеједно што је уредник БХТ-а Марко Радоја за Радончићев билтен „велики Србин“, а за Додикову медијску индустрију лажи „никакав Србин“, близак издајничкој опозицији: уједињује их исти циљ, растурање јавног државног сервиса као колико-толико интегративног чимбеника у национализмом, шовинизмом и страначки партикуларизмом разореном медијском простору у БиХ.

Сретнији би, вјероватно, Радончић био да је уредник ИП-а БХТ-а Рајко Васић, а не Марко Радоја, јер би на тај начин и он, Шћепо Радончић, могао именовати своје новинарске сатрапе, новинарске и моралне хоризонтале и хоризонталке.

(СБ) 

слободна-босна.ба