Како одумире највеће село БиХ

С обзиром на то да је својевремено, седамдесетих година прошлог вијека, из Словеније у Црњелово стизало највише нових малих камиона, популарних „тамића", који су набављани у мариборској фабрици ТАМ, педантни Словенци често су питали гдје се у БиХ налази „тај град - Црњелово".

Трговина поврћем

Мали двоипотонци прије рата даноноћно су превозили црњеловачко поврће до пијаца у Тузли, Сарајеву, Мостару, Сплиту, Осијеку. Старији Црњеловчани кажу да се за два мјесеца успјешне трговине поврћем могао зарадити камион. Током љета Црњеловчани би зарадили толико да су могли обновити намјештај у кући, купити нову бијелу технику, скућити се и оставити довољно новца и за наредну сјетву.

Црњеловчани се годинама већ убрајају међу највеће и најспособније домаћине, па се својевремено увријежила и анегдота да „у црњеловачком атару ниче биље и из наопако убаченог сјемена". Слично поређење може се у овим поратним годинама често чути и у насељу Јања, међу власницима плодних њива у Дринском пољу.

У вријеме сезонских радова сви мјештани Црњелова се селе на своје оранице и у пластенике. Како они кажу, тада су у њивама сви они који могу „косити и воду носити". Некад су, присјећају се старији Семберци, дјевојке из других семберских села, које нису вољеле радити, плашили да ће их удати за црњеловачке момке, гдје ће морати радити и дан и ноћ. Када би се одједном сав урод с црњеловачких њива натоварио у приколице, било да је у питању лубеница, диња, паприка, парадајз, плави патлиџан, купус и друго поврће, или житарице, Црњеловчани кажу да би се могла формирати колона дугачка неколико десетина километара.

Данас, међутим, ови велики произвођачи лубенице не могу продати по цијени вишој од десет пфенинга за килограм, навелико, јер је много ове, како је они зову, краљице сласти у БиХ стигло из увоза. Један Црњеловчанин, који се није желио представљати, каже да је двије приколице лубеница, око десет тона, бацио у канал. Рачуница је показала да је с том цијеном у дебелом минусу.

Дармар на њивама

Село је увијек било познато по томе да се у њему годишње произведе више од 600 вагона паприке и око 500 вагона купуса, тако да се производња поврћа и житарица мјери десетинама и стотинама вагона.

Мићо Живић, рођени Црњеловчанин, описује мјештане као вриједне, устрајне, пожртвоване, упорне и одлучне људе који ништа не препуштају случају, нити незавршени посао од данас остављају за сутра. Живић каже да је сезона производње поврћа некад трајала шест мјесеци, а сада се ради од јануара до децембра на њиви. И док су некада популарни „тамићи" од двије и по тоне носивости доносили фантастичну зараду својим власницима, данас се поврће шлеперима одвози из Црњелова, али такве зараде ни изблиза нема.

„Посљедњи Мохиканац"

Живићев популарни камион ТАМ један је од "посљедњих Мохиканаца" који се крећу црњеловачким путевима. У Црњелово је из Марибора стигао уочи рата, у јануару 1991. године, и још је у возном стању. Живић подсјећа и на невеселу црњеловачку статистику, према којој се данас на њивама, у просјеку, могу видјети само старији мјештани. Многи њиву, поготово пластеник, када температура нагло порасте, доживљавају као радни логор.

У ситуацији када многи пољопривредници немају ријешено здравствено осигурање, кажу да се, буквално, "често с њиве иде на гробље".