Обећања ЕУ дрмају Балкан

Део тензија је и дебата о прекрајању граница, док у вакуум спремно улазе Русије и Кина, пише Андреас Ринке, аутор Дојче велеа.

Пре само три месеца Европска унија је на самиту у Софији свечано поновила обећање Западном Балкану – оно о блиским везама и приступној перспективи. Али сада се већ помаљају нове бриге. С једне стране, поједине балканске владе питају се да ли обећања западних партнера из ЕУ и НАТО уопште нешто вреде. Са друге, тиња и у самом региону где заговорници и противници ЕУ улазе у нове битке.

Прошлог петка (17.8), немачка канцеларка Ангела Меркел по други пут у неколико дана упозорила је дапре уласка у ЕУ морају бити решени территојални конфликти. И прошлог понедељка (13.8.) је већ рекла да су границе у региону неупитне. „То се мора стално понављати, јер изнова има тежњи да се можда опет прича о границама. То не можемо да учинимо“, рекла је Меркел.

Приче из Београда и Тиране

На први поглед изненађујуће је то да се године 2018, дакле две деценије од краја балканских ратова, уопште говори о границама у региону. То је иницирано бригом да би управо Албанија са прозападним шефом владе Едијем Рамом могла да потпали политичко буре барута. Јер Албанија и српска покрајина Косово желе да почетком наредне године сасвим уклоне међусобну границу.

То у другим бившим југословенским републикама храни страх од „великоалбанског“ национализма. Јер то би имало утицаја на Македонију с њеним бројним грађанима албанског порекла.

Дебата о новом повлачењу граница распирује се и из Србије. Председник Александар Вучић увео је у игру размену територија између Србије и Косова како би решио све веће проблеме српске мањине на северу Косова.

„Али свако померање граница у региону веома је опасно“, упозорава Улф Брунбауер, директор Института за југоисточну и источну Европу на Универзитету у Регензбургу. Онда би, каже он, и Срби у Босни и Херцеговини могли да осећају охрабрење и теже отцепљењу те уједињењу са Србијом.

Фрустрација на Балкану

Брунбауер, али и бројне дипломате у Бриселу виде везу политике ЕУ и поновног избијања дебате о границама. „Степен фрустрације међу проевропским елитама прилично је висок“, уочава Брунбауер. Разлог је, сматра, то што ЕУ напросто не поштује дату реч.

Баш блиски партнери Немачке – рецимо Француска и Холандија – спречавају да ЕУ отвори преговоре с Албанијом и Македонијом, премда те земље, према процени Европске комисије, испуњавају све критеријуме. Ипак, председника Емануела Макрона прогони унутрашњеполитички страх да би дебата о проширењу ЕУ могла да ојача десничарске популисте на европским изборима у мају следеће године.

„То ојачава сумње држава у региону у то да ли обећања ЕУ уопште нешто вреде“, описује Брунбауер последице. Албански премијер Рама је раније у интервјуу за Ројтерс упозорио на катастрофалне последице уколико ЕУ одустане од обећања о проширењу.

Москва и Пекинг су спремни

Ни амерички председник Доналд Трамп није од велике помоћи. Његова опаска о тобоже „агресивном народу“ у Црној Гори, пробудила је код те нове чланице НАТО питања колико суперсила САД озбиљно схвата правило да се, у случају опасности по једну чланицу војног савеза, све остале морају ангажовати.

„Може се предвидети да ће земље попут Русије упасти у вакуум који оставља ЕУ“, каже Брунбауер. Званична Подгорица јавно се жалила на жестока мешања Русије у земљи.

Отрежњење стиже и са других страна. Кина је донедавно била посматрана као извор финансијске помоћи. Само дан пре него што је кинески премијер Ли Кећанг почетком јула дошао у Берлин, он је у Софији учествовао на такозваном самиту 16+1. Ту се кинеско руководство редовно среће с бројним јужноевропским чланицама ЕУ и земљама које нису чланице.

Званично се ради о инфраструктурним пројектима, али према поимању бриселских дипломата наравно и о питању како ће Кина ступити на европско тло. У Европској унији се тај ангажман Пекинга посматра са скепсом, премда је Ли током посете Берлину покушао да тај утисак ублажи.

Но управо један пројекат у Црној Гори служи као упозорење да Кина у свему и те како види своју корист. Тако је земља финансирала само део аутопута који треба да повеже ту земљу са Србијом. Али за други део би Црна Гора морала масовно да се задужи код Кинеза. Та нова финансијска зависност, сматрају у ЕУ, отвара врата Кини. Црногорски премијер Душко Марковић већ говори о тесној сарадњи са Кином у области туризма и енергије воде.

(Дојче веле)