Суров обрачун са противницима

Ненад Стевандић, потпредсједник Народне Скупштине Републике Српске је у парламент изабран на листи СДС-а, а убрзо постао дио парламентарне већине Милорада Додика. На честе прозивке да је током рата на челу параполицијских снага починио ратне злочине у Бањалуци и околини (не само над Бошњацима и Хрватима, него и угледнијим Србима) редовно одговара да је „поносан на све што је урадио у рату“.

Чиме се то поноси Ненад Стевандић?

Читава “каријера” Ненада Стевандића обиљежена је контроверзама, сумњивим личностима али и политичким трансферима. Стевандић је, подсјетимо, био члан готово сваке странке основане у Републици Српској. Прво је почетком ‘90-их био члан СДС-а. Онда је отишао у Крајишку демократску странку, па је услиједила Српска радикална странка, па Демократска странка за Бању Луку и Крајину, па Патриотска демократска иницијатива, па Српска странка Крајине и Посавине, па Српска странка РС.

Потом се вратио у СДС, одакле је коначно најурен 2015. године. Сад је номинално предсједник Уједињене Српске, иако је на овим изборима први кандидат на компензационој листи некада супарничке СНСД, за Парламент БиХ.

Стевандић је својевремно казао како је сам отишао из СДС-а, разочаран “моралним посрнућем” руководства те странке. О моралу, дакле, прича Ненад Стевандић, који је промијенио више политичких организација него што је Република Српска предсједника.

Иако је у гостовању у емисији „Поштено“ на Федералној телевизији 9.1.2017. негирао своје учешће у рату, рекавши при том да је он за вријеме ратних дејстава био студент медицине, докази и свједочења говоре супротно.



Прије рата Стевандић је ушао у Ратно Предсједништво Српске Крајине а био је на челу Српских одбрамбених снага (СОС). О дјеловању СОС-а постоје многи документи, али бројна свједочења која су била темељ за многе оптужнице подигнуте против српских официра у Хагу.

“Чуо сам за њега, нисам га познавао тада. Касније сам га упознао”, казао је свједочећи у Хагу Милорад Додик.

Занимљиво је још једно хашко свједочење у којем је детаљно описано дјеловање СОС-а у Бањој Луци и околини током ратних година. Ријеч је о исказу Предрага Радуловића, инспектора Службе државне безбједности, који је, говорећи о СОС-у, између осталог, казао да су то биле оружане формације познате и као Црвене беретке.



“Буквално речено, блокирали су комплетан живот у Бањој Луци. Заузели су и зграду у Бањој Луци Службе државне безбједности, односно Центар служби безбједности. Били су на скоро свим маркантним мјестима, мостовима и тако даље, на прилазима граду.

Радуловић је свједочио и о томе шта су припадници СОС-а радили грађанима Бање Луке.

“Чинили су кривична дјела одузимања вриједних предмета, малтретирања физичког, одузимања свега што су они сматрали да њима треба, па чак су вршили и одређена кривична дјела силовања. Убистава у том периоду није било, али да додам, идентично су се понашали и према Србима који би се на било какав начин таквом њиховом понашању успротивио”, казао је Радуловић, наставивши:

“Али не само у Бањој Луци. Ту су релативно најмање чинили јер је ту служба била најмоћнија. Далеко је њихова таква дјелатност више долазила до израза када су били деташирани на подручје општина других, као што је Котор-Варош, па наравно, и као што је Добој и друга мјеста, да их не набрајам.



Ја сам свјестан да се ово преноси, да је јавно, али вјерујте, ја сам тај олош називао олошем и прије 15 година, и 14, прије 17 година. И никад се нисам могао поистовјетити да ми припадамо истом народу и да припадамо истом интересу, истом циљу. То су биле дивље звијери у униформама, не знам како бих Вам другачије рекао.”

Није то први пут да се Стевандић помиње у свједочењима у Трибуналу у Хагу. Пред судом у Хагу Јовици Станишићу и Франку Симатовићу, творцима Црвених беретки, име Ненада Стевандића се помињало много пута.



Црвене беретке су углавном чинили припадници радикалних странака и удружења те криминалаца чији су досјеи брисани у замјену за учешће на ратиштима у Хрватској и БиХ. Према документима који су достављени у Хагу, као једна од кључних особа када су у питању злочини почињени у Крајини, спомиње се Ненад Стевандић.

Према тим документима, Љубан Ећим, заповједник Црвених беретки, и Ненад Стевандић били су налогодавци бројних злочина у Бањој Луци, Приједору, Котор-Вароши и Добоју.



Према свједочењима оних који су присуствовали тим злочинима, од њихове су руке страдали, између осталих, Ивица Бенеш, Велимир Томанић, Нура Бербић, Џемила Бербић, Небојша Калик, Драго Рулић, Борис Сјериков, Мидхат Мустајбашић и Марио Олах.

Ивици Бенешу, брату боксера Маријана Бенеша, припадници Црвених беретки, према исказима свједока, смрскали су лобању у насељу Раковачке Баре и то након што су од Маријана тражили и добили одређена средства за његово ослобађање.

Велимир Томановић позван је у хотел “Босна”, у којем су одсједали Ећим и Стевандић. Томановићев аутомобил Ренаулт 4 пронађен је у Босанској Костајници, а њему је изгубљен сваки траг. Џемилу Бербић је по налогу Љубана Ећима из куће одвео Свето Макивић, а она је убијена у угоститељском објекту Јадранка Микића, који се налази у близини аутопијаце у Бањој Луци.

Мидхату Мустајбашићу је, прије него што је убијен, отето 20.000 марака. Марио Олах је почетком рата био малољетан, а из куће га је одвео Ранко Новаковић, и то у канцеларију Љубана Ећима, а који је од Маријовог оца Ферде узео 18.000 марака како би Марија пребацио у Србију.



Факти, извјештаји и документи Хашког трибунала, тужилаштава и судова у БиХ пуна су извјештаја о фамозном „црвеном комбиу“. Припадници СОС-а су користили ову полицијску марицу и скупљали су, наводно, Србе који се нису одазвали на мобилизацију или су имали тзв. „фалш“ папире за ослобађање војне обавезе, као и све друге који нису имали валидне документе. У пракси се то односило на све особе за које су СОС-овци имали интерес, углавном материјалне или личне природе.

Своју репутацију из рата Стевандић је пренио у мирнодопски, политички живот Републике Српске. Смјењујући странке као на покретној траци, свој искорак у политичком животу учинио је када је 2012. године практично саботирао изгледе опозиције да добије изборе за градоначелника у Бањалуци. Стевандић је одлучио да се кандидује као трећи кандидат, поред СНСД-овог Слободана Гаврановића и Драгана Чавића, кандидата до тада јединствене опозиције.

До тог момента је Чавић, уз подршку ПДП-а и СДС-а имао сигурну побједу у својим рукама, али је Стевандић успио да поремети бирачко тијело, и одузме довољан број гласова који су били против СНСД-а.

„Лични имиџ и биографија су ми најбољи докази да је то свјесно пласирана неистина. Лично сам потписивао кривичне пријаве против Додика. Оптужити мене да сам у договору са СНСД-ом је прилично неинтелигентно, али и одраз политичке незрелости људи који хоће да буду фактор у Бањалуци.“
Говорио је тада Ненад Стевандић, правдајући се на оптужбе да је тај потез урадио како би Додику осигурао Бањалуку.

Следећи блистав моменат каријере на коју је „поносан“ доктор Стевандић се десио 2014. године.

Народна скупштина Републике Српске данас, скоро четири године након формирања њеног деветог сазива 24.11.2014. године изгледа битно другачије него што је то народ својим гласовима изабрао. Народна скупштина је већ након Општих изборима те године почела да се мијења.

Све је почело када је портал Клиx.ба ексклузивно објавио снимак на којој премијерка Републике Српске Жељка Цвијановић говори о куповини посланика, јер је ситуација у вези са формирањем коалиционе већине била у то вријеме неизвјесна.

На почетку снимка, објављеног током новембра 2014, дакле нешто више од мјесец данас након Општих избора у БиХ Цвијановић другој особи говори да се не брине, а ова јој говори да су то „сигурно она два папка“.



„Па јесте, из Шукалове странке (Адам Шукало, тадашњи предсједник Странке Напредна Српска), али зато смо ми купили другу двојицу, па ћу видјети јесмо ли их квалитетно купили, ако они издају да имамо другу двојицу. Ето, хајд сад…“, чује се Цвијановић како говори на снимку.
Након много перипетија, извјесно је било једино то да ће интереси моћи, а не воља народа, бити пресудни. За предсједника Народне скупштине је изабран Недељко Чубриловић из ДНС-а. Као потпредсједници овог Дома су изабрани средином децембра те 2014.године, Сенад Братић (СДА) из реда бошњачког народа и Ненад Стевандић као (тада још) представник највеће опозиционе странке.

Стевандић званично напушта СДС подношењем оставке на све функције крајем маја 2015. године. На дан поднешења оставке тврди како ће убудуће бити опозициони посланик у НСРС-у те да ће гласати у складу са својим опредјељењем.

Своје опредјељење и опозициони карактер је заиста исказао, те је за то опредјељење и грчевиту борбу против Милорада Додика у току свог мандата награђен мјестом на компензациоњ листи за Парламент БиХ, и то Савеза независних социјалдемократа, против којих је наступао, свакако, опозиционо.

У међувремену, између напуштања СДС-а и ступања на листу СНСД-а Стевандић је основао Уједињену Српску, странку познату по томе што су њени кадрови експресно добијали позиције у највишим, али не и јавно експонираним функцијама власти. Савјетници, помоћници, замјеници директора и разне постојеће и ад хоц функције су попунили кадрови Уједињене Српске, махом анонимни у политичком и стручном смислу.

Нашавши се на листи СНСД-а, Стевандић је потврдио принцип којим се водио током своје животписне ратне, али и политичке каријере: гажење свих који му се нађу на путу.

У Тужилаштву БиХ постоји, и то је из неколико извора потврђено, предмет против Стевандића за ратне злочине у Котор Вароши и другим мјестима. Како је већ показано пресудама српским официрима у Хагу, у процесима који се воде у Сарајеву име Ненада Стевандића ће се појављивати, постојаће свједочења, материјални докази и оптужбе, али се у оптужници неће наћи Ненад Стевандић лично.

Како што видимо у његовој ратној историји, сви који су били свједоци његовог дјеловања су иза решетака и осуђени за разне врсте злочина, док је он на слободи и стреми ка највишим висинама политичке власти. Како је то успио, или како му то полази за руком? Како то да Стевандић није завршио у Хагу, док у Хагу свака полица има документ са његовим именом?



Стевандић је, јасно је из његове биографије, оличење Макијавелијевог Владаоца. Механизам без емоција, састављен у циљу опстанка у политичкој арени. Владалац не бира средства нити жртве, и сви људи око њега су потенцијалне алатке за остварења његовог циља, или жртве дјеловања његових алата.

Владалац нема принципе, осим оних помоћу којих се влада: издаја, превртљивост, потказивање и сурово обрачунавање са противницима.

Владалац Стевандић је тренутно у сјени већег, правог Ил Принципе: Милорада Додика. Некада његов критичар, Стевандић је задње 4 године бранио Додика чак и тамо гдје то није било потребе, као што је то био случај на задњој, ванредној сједници НСРС када се расправљало о повлачењу Извјештаја комисије о Сребреници. Сада наступају заједно, јер, као што то сваки Владалац зна, други људи ти могу бити или алати за остварење циља, или жртве тог циља. За сад се циљеви њих двојице подударају.

Остаје да се види, колико ће ученик Владалац остати у сјени учитеља Владаоца? И шта је то потребно да се ученик уздигне изнад свог учитеља? Историја нам говори да је једини истински начин да учитељ покаже своју величину као учитеља, страдање од руке свог ученика.

нас-портал.нет