Ко су непотписане РТРС јуначине?!

Текст „Херој на смрти свога сина“, са поднасловом „Ко је Давор Драгичевић“, није потписан, али кога то још чуди? „Инфосрпска“ је портал чији је импресум празан; то је портал о којем се не зна апсолутно ништа – ни ко је уредник, ни ко су чланови редакције, ни ко су новинари. Једино што се о томе порталу зна јесте да му РТРС и СРНА безусловно вјерују. Али на основу чега?



Ако је текст о Давору Драгичевићу недовољан знак нечије оданости, онда је више него неопходно појачати ту оданост, па се уз текст „Херој на смрти свога сина“ рекламира и „прелиминарно потпуно независно истраживање јавног мњења“ према којем СНСД има подршку 40,2, а СДС 20,3 одсто анкетираних. Метод истраживања једнак је духу портала: оно је све што јесте, али се више од свега не зна ко стоји иза њега, ко га је наручио и како је истраживање проведено. Ово није прва анкета о којој се, осим процената, не зна апсолутно ништа, али на којој се инсистира.

Текст о Давидовом оцу почиње реченицом: „Не постоји човјек у Републици Српској кога није потресла смрт Давида Драгичевића, двадесет једногодишњег младића из Бањалуке који је трагично изгубио живот.“ Али како уредник и новинар то знају? Да ли су анкетирали све људе у Српској? Да ли су питали Лукача, Ћулума и Илића јесу ли потресени због Давидове смрти? Или је то реченица којој се мора вјеровати, као што се мора вјеровати резултатима „прелиминарног потпуно независног истраживања јавног мњења“? Не, тој реченице се не може и не смије вјеровати, али она ионако није написана због тога. Она је написана као оправдање за оно што ће услиједити: сви смо потресени, међу њима је и аутор текста, ма ко он био, али баш зато што смо потресени имамо право да кажемо да је Давор Драгичевић агент тајне силе.

У тексту се даље наводи како је Давор одлучио да потражи правду на улици, како је пристао да његове успомене на сина инструментализују стране службе и да је – тек да нико не помисли да је Давор то све чинио само из љубави према обојеним револуцијама и разним агенцијама – уновчио сјећања на „трагично настрадалог сина“. Ово није мишљење, ово није став. Ово су чињенице, ово су факти који нити једном једином ријечју нису доказани. Не каже се како то Давор тражи правду на улици, не каже се које су стране службе инструментализовале Давидову смрт и на који начин, не каже се од кога је, на који рачун и колико пара Давор добио, односно за колико је пара продао успомене на „трагично настрадалог сина“, јер то је заправо порука коју испод жита продаје нитков који је писао ове реченице.



И као да написано није било довољно, као да у овим реченицама незнани јунак није одужио шта је имао да одужи „домаћим центрима моћи“, хајка се наставља: покрет „Правда за Давида“ је „производ општег образца субверзивног обавјештајног дјеловања“ који окупља „лажни узорак друштва на централном мјесту у Бањалуци зато што је најпогодније за манипулацију“ (извјесно је да аутор тако не би писао да је којим случајем извјештавао са контрамитинга СНСД-а, ДНС-а и мањинског Ђокића који је одржан прије двије године на истом мјесту).

Даље се наводи да је Давор највећи манипулатор сопствене трагедије коју је (опет!) добро уновчио. „Уосталом“, пише анонимни нитков, „да се не лажемо – зар Давор Драгичевић јунак улице, звијезда тргова, месија, говорник, „освајач слободе“ нажалост није постао херој на смрти свога сина?“

Да је ово уистину писао нитков, а не предсједников савјетник за односе с медијима, види се по појачавању оптужбе: Давор више није само манипулатор који је уновчио смрт свога сина, Давор је сада јунак улице, звијезда тргова, месије, говорник, освајач слободе. Да ли је ико коме нитковлук није једина морална позиција из које креће и у коју се враћа могао да напише ову реченицу?

Ову реченицу је могла да напише само хуља, битанга која нема довољно храбрости да се потпише под написано, али има довољно образа да држи моралне лекције човјеку који тражи одговор на два питања: ко је и зашто убио његовог сина? Такви су анонимни морализатори: спремни су да открију све осим свога имена, спремни су да исмију свачија увјерења осим властитих уобразиља. Глупаци са (лоше одабраним) задатком.

Шта значи „производ општег обрасца субверзивног обавјештајног дјеловања“? Не знам, али можемо у неколико стручних радова да декан Факултета безбједносних наука зна. То је језик врлих стручњака који у једну реченицу натрпају све „субверзивне“ ријечи које су пронашли у „Речнику европске безбедности“, у нади да ће неко повјеровати да доценти заиста знају свакога ђавла. Зашто су они који се окупљају на Тргу означени као „лажни узорак друштва“?

Још боље питање: ако су они лажни, који је онда узорак друштва прави? Онај што овакве вијести поставља на портале јавног сервиса или га уноси у сервис СРНЕ? Они који се окупљају на Тргу су „лажни узорак друштва“, јер пружају подршку ономе који је у кратком времену постао симбол борбе против институционалног зла; онај чијег су сина бацили у канализацију након што су га млатили и млатили да би га на крају звјерски убили. То су чињенице које не треба помињати, јер би се онда показало да Даворова подигнута рука није тек посљедица родитељског хира, већ потреба (која је често јача од разума) за истином. Ниткови то не могу да разумију, јер не умију да воле изнутра. Они воле по задатку.

И остатак текста је затрпан прејаким реченицама у којима се пише како је Давор Драгичевић заправо оних 40 фамозних британских обавјештајаца у једном тијелу, како је добио паре, потом поново како је добио паре, како је увучен у политичку борбу, онда опет како је добио паре, како се одао код Сенада на Фаце ТВ, како је уредно ошишан и обријан и тако даље и тако даље и тако даље…

Не постоји ниједна реченица у овом тексту која може да се докаже, али зато свака може да се оспори и то без по муке. И кад је већ тако, зашто онда РТРС и СРНА објављују овај текст? Зашто објављивањем ове срамоте повећавају властиту срамоту која и до сада није била незанемарљива? Могло би се данима егленити о могућим одговорима, али како се о томе већ неколико пута говорило и како се на то у неколико наврата упозоравало чини ми се да остаје само један одговор: ниткови су браћа по мржњи и задатку и радно једни другима иду у госте. Али нико ко држи до свога стомака неће јести меса на таквој вечери.

Извор: СрпскаЦафе/Горан Дакић