Опасност за народ је у истој групи

Када мислимо о чудима и Босни, прва асоцијација је указивање Дјеве Марије прије неколико деценија у Међугорју - догађај који је у регију довео милионе ходочасника.

Међутим, прије седмицу дана, много важније чудо се догодило у Бањалуци, а потом и у другим градовима БиХ превазилазећи етничке подијеле.

Чудо нису избори који су се догодили у недјељу. Као и обично, избори у БиХ (са свим својим нерегуларностима) су били означени апатијом и равнодушности, само потврђујући тростроку подјелу земље по етничким границама. Данас, српски дио се све више понаша као суверена држава, док у „муслиманском“ Сарајеву напредује исламизација, судећи по томе колико је све теже наручити пиво у ресторану или кафићу, између осталог.

За то вријеме, специфична форма много рекламираног јавно-приватног партнерства ЈПП (публиц-привате партнерсхип, ППП) цвјета у Босни и Херцеговини: локалне политичке елите уплетене са полу-легалним прватним бизнисом, њихова власт легитимисана кроз заштиту етничких ентитета (Бошнака, Срба итд.) против „непријатеља“. У таквим околностима гдје је сиромаштво распрострањено и млади мигрирају у Западну Европу у потрази за послом, национализам буја и одбрана етничке припадности често надвлада економске проблеме.

Лекције из прошлости

Најбољи примјер за проблем са којим је суочена Босна и Херцеговна је оно што се догодило прије неколико година у Хрватској. Тамо су проглашена два јавна окупљања: Синдикати су позивали на протест против екпслодирајуће незапослености и сиромаштва (итекако осјетљивих обичном човјеку). У исто вријеме, десничарски националисти су најавили окупљање против поновног увођења ћирилице као другог службеног писма (због тамошње српске мањине). 

Наравно, на првом скупу је било пар стотина људи, док је на други скуп дошло преко 100.000 људи. Сиромаштво је доживљено као свакодневни проблем много више код обичног човјека него ћирилична опасност и упркос томе, синдикати нису успјели да мобилишу масе.

Мудри коментатори воле да се позивају на такве приче, цинично се ругајући љевичарским тврдњама да би наш циљ требала да буде побједа над локалним национализмом, како би успоставили транснационалну коалицију оних које манипулишу и експлоатишу владајуће етничке елите. Они упорно објашњавају како, нарочито у простору као што је Балкан, „ирационална“ етничка мржња тече исувише дубоко да би била савладана „рационалним“ етничким бригама - мислећи како је транснационална коалиција експлоатисаних некакво чудо које се никад неће десити.

Е па, изненада, то чудо се управо догађа. И Међугорје блиједи у поређењу.

Људски данак

Давид Драгичевић, млади хакер, је нестао у ноћи између 17. и 18 марта ове године и његово тијело је пронађено у Бањалуци 24. марта; било је јасно по његовом тешко изобличеном тијелу да је убијен отегнутим, бруталним мучењем.

Од 26. марта, свакодневни протести су одржавани на главном тргу у Бањалуци, организовани од стране његовог оца Давора под именом „Правда за Давида“. Полиција је прво прогласила Давидову смрт самобиством, почевши да истражује случај смрти као убиство тек након јаког притиска јавности, али без икаквих резултата до сада.

Најзад, постало је јасно да је Давид открио трагове корупције и осталих криминалних радњи владајуће клике па је морао да нестане.

Прије недељу дана, непрекидни протести су еруптирали у огромно масовно окупљање, са десетинама хиљада учесника, и десетине аутобуса довозећи људе широм Републике Српске у Бањалуку. Владајућа клика је реаговала у паници са хиљадама полицајаца контролишући улице и блокирајући улаз у град.

И сад наступа право чудо. Сасвим неочекивано, у прелијепом чину транс-етничке солидарности, слична окупљања су се почела дешавати у другим босанским градовима са муслиманском већином. У Сарајеву, главном граду Босне и Херцеговине, хиљаде су захтијевале правду за сличне случајеве које су се десиле код њих: смрт Џенана Мемића, који је нестао у ноћи између 8. и 9. фебруара 2016., која никада није истражена, упркос томе што је његово тијело пронађено изобличено од посљедица мучења.

Заједно сами

Окупљени у Бањалуци, Сарајеву и другим градовима су размијенили поруке и нагласили њихову солидарност преко етничких подјела, пошто дијеле исту судбину под контролом корумпираних ЈПП елита.

И тако, напокон, постали су сасвим свјесни да права пријетња не долази од стране других етничких група, већ корупције унутар сопствене групе и да се могу ријешити тог малигног тумора само дјелајући заједно. И онда се десило немогуће и „незамисливо“ (за циничне реалисте).

Наравно, не треба очекивати превише од оваквих експлозија. Слично транс-етнично кретање против економског сиромаштва се већ десило прије пар година, у еху арапског прољећа, и постепено се угасило.

Ипак, ватра наставља да гори испод површине, и та ватра је једина бакља наде у Босни. У овоме, потврђује се истунитост оне изјаве Абрахама Линцолна: „Можеш варати неке људе све вријеме, можеш варати све људе неко вријеме, али не можеш варати све људе све вријеме.“

( Славој Жижек/Бука)