Два побратима и Главни одбор СДС

Вино пију до два побратима,
изборни им резултат не штима,
Миле Додик псује сунце жарко,
погнуте га главе слуша Марко.

Љут је Миле, у издају сумња,
из очију избија му муња,
громким гласом виче све се ори,
не да Марку слова да прозбори.

„Мангупе си пустио у странку,
па би мени да праве игранку,
не знам да л’ си за планове знао,
ако јеси и теби се јао.

Ако т’ папци нису били доста,
иди одмах и скочи са моста,
зато ћу ти посмјењиват’ људе,
немој смјене да те много чуде”.

Слуша Марко, није му по вољи,
разговор је очекив’о бољи,
па у пола одговара гласа,
неће ни он пуно да таласа.

“Ми смо скупа прошли много тога,
саслушај ме, те тако ти Бога,
побратиме, не смјењуј их више,
са свих страна због тог ме убише.

Нешића ти могу опростити,
посланик ће он свакако бити,
али немој солити ми рану,
немој само смјењивати Дану.”

“Море Марко, испун’ћу ти жељу,
ти код мене дођи у недјељу,
појешћемо и попити коју,
јер сам пош’о пећи ја ракију.

И Средоја доћи је рекао,
а код њега занат си пекао,
биће Брко, а биће и Шпира,
Геру ћемо звати да нам свира”.

Дође Маркан крај котла код Миле,
још су неке крупне фаце биле,
Џаја, Лукач, Станаревић Боби,
ил’ укратко, баш озбиљан лоби.

Појели су добро и попили,
сутрадан су сви мамурни били,
заборави обећање Миле,
оде Дане, однијеле га виле.

ДНС се ућут’о због смјене,
и на горе може да окрене,
јер би могли без власти остати,
па контају боље је ћутати.

А свашта се причати почело,
могло би им бити опијело,
ни Љубију више не спомињу,
него главе све више погињу.

Понижење трпили би свако,
изван власти знају није лако,
а СДС намигује Мили,
у власти би они радо били.

Главни одбор сазван за недјељу,
а већина има једну жељу,
ајмо у власт, па с црним ђаволом,
без власти смо ми платили главом.

Обрен, Мићо, Цицко са Сокоца,
и остали с коца и конопца,
хоће у власт, па по сваку цијену,
ако мора,Вукотину смјену.

А Вукота неће ни да чује,
ни да прича, неће он од хује,
за фотељу није се борио,
него да би Милу оборио.

А локални партијски кнезови,
говоре му памет’ се дозови,
са свакиме треба разговарат’,
што с Додиком не мо’ш преговарат’.

Шта кад ЦИК нам у сусрет изађе,
због повике да је било крађе,
па поново гласове преброји,
а резултат остане да стоји.

Зато треба почет’ преговарат’,
а лако је народ заварават’,
рећемо му интерес је виши,
навик’о је на пљуни, па бриши.

За поштење народ и не мари,
јер важније друге су му ствари,
запосли му дијете на буџету,
сваку ће ти опростити штету.

Зар ти папци нису примјер прави,
сваки од њих резултате слави,
ко их пита што су се продали,
повјерење бирача издали.

И Миле је говорио свашта,
а народ му сада све опрашта,
Техеран је Сарајево звао,
па се тамо он на пос’о дао.

Кад бирачи за образ не маре,
држимо се пословице старе,
пословице што одавно кружи,
сваки народ своју власт заслужи.

(Дарко Момић/Српскацафе)

Ставови изнесени припадају аутору и не одражавају став редакције.