Вјерници празнују Свету Петку

Преподобна мати Параскева рођена је у Епивату и, према записима српског владике Николаја Велимировића, поријеклом је Српкиња. Родитељи су јој били имућни и побожни, а осим ње имали су и сина Јевтимија, који је касније постао познати епископ мадитски.

Након смрти родитеља, дјевица Петка, жељна подвижништва Христа ради, отишла је у Цариград, па у јорданску пустињу, гдје се подвизавала до старости. Тада јој се јавио анђео Божији и рекао јој да се врати у отаџбину.

У Епивату је проживјела још двије године у непрестаном посту и молитви и онда је предала душу Господу. Упокојила се у 11. вијеку и на њеном гробу почела су се дешавати разна чуда, најчешће излијечења. Њене чудотворне мошти пренесене су у Цариград.

Бугарски цар Асен је мошти светитељке 1238. године пребацио у Трново у Бугарској, а падом тог подручја под Турке, султан Селим је њене мошти однио у Цариград. На молбу кнегиње Милице, жене српског кнеза Лазара, мошти светитељке пренесене су у Србију у Београд и 125 година биле су положене у капели на Калемегданској тврђави.

Мошти Свете Петке сада су у Румунији у Јашију, граду који се сматра великим светилиштем и мјестом ходочашћа, не само за православне, већ за све који вјерују у њену моћ исцељења.

На икони је Света мати Параскева представљена у женској монашкој одежди, са крстом и миртином гранчицом, симболом мучеништва.


Света Петка је у српском народу веома поштована и важи за заштитницу жена. 

Велики број љековитих извора носи име Свете Петке, а један од њих, са чудотворном и љековитом водом налази се у Београду, на Калемегданској тврђави, мјесту гдје су њене мошти дуго почивале.

Света Петка је заштитница и капеле на Калемегдану, гдје се сваке године, послије литургије у Цркви Ружици која је у непосредној близини, организује литија.

Калемегданска капела Свете Петке саграђена је на извору воде за коју се вјерује да исцјељује очне болести и у њој се, као велика светиња, чува мали прст светитељке.

Народна вјеровања кажу да на овај дан не смије да се пере веш, да се шије, да се ради тежак посао, поготово то не треба да раде жене.

Јавља се и упозорава своје вернике углавном кроз снове. Свету Петку, на њен дан, 27. октобра многи призивају у помоћ, палећи тамјан и заливајући славски хљеб црвеним вином, помињући у молитвама Петковицу или Пејчиндан. Потом попију воду сакупљену с извора уз манастире посвећене њој. Та се вода назива аџијама.

Њоме у поноћ треба угасити и свијећу која се тај дан, држи упаљена 24 сата. Свијећа се чува до сљедеће славе јер има својство заштитника.

А од колача који је исјекла, или домаћица или жена гост која је прва стигла, треба сачувати мрве. Послије поноћи их ваља посути по тавану куће или под кревете. Снови који се те ноћи сањају биће пророчки, тврди традиција. И додаје да ће дјевојке које сачувају мрвице, пошто су појеле парченце хлеба намијењеног Светој Петки, те ноћи видјети и своју судбину, и будућег мужа у сну.

(Српскаинфо)