Прије је било све сладје и здравије

“Нас дјеце је некада, напримјер, била пуна кућа. Морали смо слушати старије. Чекали смо на дворишту да нам мајка  направи цицвару, попару. Ишли смо у школу у једној обући, тако је било. Кад једно дијете дође из школе, друго узима његову обућу и иде у школу. Било је некада све друкчије. Кад смо порасли, ишли смо на прела, копали смо на њиви, организовали мобе, пјевало се, дружило. Сада је наступило неко ново вријеме.

Кад сам стасала у дјевојку, имала сам и момке. Али, тако је вријеме било, с момком  кад сједиш, онда мораш да сједиш далеко, па да ти он држи клупче. Кућице су некада биле с једним или два одјељења. Кревети су били сковани од дасака и на њима су биле сламарице. Ту полијежемо нас по четверо дјеце, колико нас има. Нико није имао своју собу одвојено”.

Јелица каже да су и у таквим условима чељад била здрава и да су добро напредовали. Сјећа се када су дјеца скупљала непожњевену пшеницу послије косидбе, те су је носила у магацин и од добијеног новца куповала себи шарене сукње и шалове.

“Послије смо брали малине, купине, правили сок од тога. Ишли смо на њиве, копали и другом и себи, али смо били задовољни и сретни. Имали смо једну краву, па чекамо да је мајка помузе и да нам припреми цицвару.Дјеца нису сједала са старијим члановима за сто. Некада се пила кава “дивка”, није било ове каве. Уочи удаје, припремала сам даровину, руво за удају.

Не можеш у кућу будућег мужа доћи празних руку. Из свекрове куће некада се уназад, како ми кажемо, наопачке излазило, јер не смијеш старијем окренути леђа. Био је то знак поштовања. Родитељи су нас савјетовали да туђу кућу треба поштовати. Ми смо старије пажљиво слушали и прихватали њихове савјете”, каже Јелица Живић.

Она каже да је већини на селу, што се тиче сеоских радова, било подједнако и лако и тешко, јер за боље нису ни знали. На њиву се носила проја, сир и кајмак, лук. Каже да је уморном и гладном човјеку проја била слађа и укуснија од меда. Сомун, односно погача пекла се изузетно ријетко.

Јелица каже да се на селу данас кудикамо боље живи, али да је народ вјечито незадовољан.

„Ко има превише, њему, опет, нешто не одговара, а ко има мање, можда је и задовољнији. А у наше вријеме, кад данас на њиви набереш зеља, па скуваш, то је било слађе од меда. И било се здраво, нису дјеца ишла ни доктору. Бака Јела има петеро унучади, три студенткиње, једног средњошколца и једног основца.

(Семберскеновине)