Пендреком по мртвом дјетету

Родио се монструм под именом Република пендречка. Сва лицемјерна објашњења интересне касте окупљене око политичара који је приватизовао државу, Милорада Додика, не могу створити чак ни привид легалног и легитимног дјеловања.

Ексцесивна употреба полицијске силе на Тргу Крајине остаће упамћена као час када су Милораду Додику, Драгану Лукачу и свим њиховим буздованима спале претијесне демократске чакшире – одавно су попуцале по шавовима, а шлиц је ван функције – и када су народу показали своје укрућене пендреке, које већ годинама крвљу вјештачки снабдијева вијагра српског шовинизма.

Краткорочно можда сада ликују киптећи од паланачке злурадости. Успјели су да заузму Трг Крајине и да са њега избришу Давидово срце. На дужу стазу они су изгубили и људски и политички кредибилитет.

Нема те силе која ће затворити мајку зато што носи слику свог мртвог дјетета, а да се тој сили сопствена бахатост не обије о главу. Нема те силе која ће шутирати жену на тлу, а да се и даље сматра демократском. Нема те силе која премлаћује и хапси опозиционе посланике, ма ко и ма какви били, када стану на страну народа, а да није завршила на ђубришту историје.

Зашто баш сад?

Милорад Додик је поприлично груб, али искрено набусит човјек. Требало би озбиљно схватити његове наводно естрадне изјаве. У јулу за београдске таблоиде Додик изјављује: „Борићу се против свакога ко хоће да укине Републику Српску, па и овога Давора, који то ради, злоупотребљавајући ове протесте." У овом тоналитету гракћу све до данас сви додикоиди на друштвеним мрежама. Свјетска завјера против РС се очитава у томе да један отац тражи убице свога сина.

Зауставимо се мало код ове изјаве. Драгичевић тражи да институције Републике Српске пронађу убице његовог дјетета. Ако то нису у стању или чак скривају убице, онда та полудржава по тумачењу једног очајног оца који се, узгред речено, борио за њу, не треба да постоји. Јер би разлог постојања те полиције требало да буде обезбјеђивање закона, а не прикривање злочина.

Показало се да бањалучки министар полиције друкчије схвата свој посао. Он ће да нареди пендречење жртава јер га, онако емотивног, погађају њихове клетве, па се, јадан, плаши за своју безбједност. Идеолошки алиби одавно му је припремио газда Милорад.



Додик сматра да је Давор Драгичевић напао Републику Српску, а не обрнуто – да је Република Српска на свим нивоима, али прије свега на правосудном, издала породицу Драгичевић. Патриотско мачевање са оцем мртвог дјетета је имбецилно, али популистички удара у језгро свесрпске пречанске параноје: Ако Милорад попусти Давору, доћи ће они из сарајевског „Техерана" (у којем се, види чуда, однедавно ипак налази Додикова фотеља), али и са Запада, да би укинули РС као оквир слободе за српски народ.

А шта када тај оквир почне да се црта пендреком? Дражи је Србину из РС добојско-бањалучки од сарајевског пендрека? Тако то види полицајац Лукач читајући са усана што сам себи говори Додик.

„Више неће бити ондје"

Подсјетимо се: Давид је нестао у ноћи између 17. и 18. марта. Све се дешавало у изборној години, Његовог оца није интересовала власт, већ је тражио правду за мртвог сина. Тврдио је да му је син мучен и убијен. Полиција је, кад су нашли тијело, изричито тврдила да је смрт „задесна". Преведено са рогобатног криминалистичког жаргона – несретан случај.

Отац Давор је од краја марта свакодневно излазио на исто мјесто, на Трг Крајине, да каже да неће одустати. Његова борба је донијела етапну побједу. Тужилаштво је неколико мјесеци послије проналажења Давидовог тијела почело да разматра опцију убиства. Истрага је била изнуђена протестима. Намјерно или не, полиција прије тога није говорила истину. То је факат.

У септембру се предизборна кампања у Босни и Херцеговини захуктавала. Билећа је мјесто које је Додик изабрао за озбиљну пријетњу: „Изнио кревет на трг и мисли да је фрајер. Осмога више неће бити ондје", поручио је тада Драгичевићу. У Београду га је за телевизијски канал са националном фреквенцијом дан касније новинарка замолила да конкретизује своју намјеру „чишћења" Трга Крајине. Додик је рекао да је Давидов отац све у праву и да је изјава да Драгичевића „од осмог октобра тамо неће бити" изречена као политичка процјена – та тема послије избора неће бити политички важна. Ето, епски пјесник из Лакташа није мислио то што је рекао, он само воли метафоре.



Закључак се намеће: Додик се у Београду понаша као Вучић у Бриселу. Глуми демократског и разумног лидера. Шта је његова истина? Његова истина су пендреци на главном бањалучком тргу, који додуше нису дошли дан послије избора, осмог октобра. Али ево их сада, крајем децембра, у пуној раскоши.

Институционално насиље и хапшења, с оне стране сваког небеског или земаљског морала, само су незграпно испуњење предизборног обећања Милорада Додика маде ин Билећа. Његова билећанска беса стигла је жртве са закашњењем, али спектакуларно и брутално, прекривена плаштом псеудолегалности.

Тврдо насиље, па ишчуђавање

Додик се огласио. Забезекнут. Оним што је сам произвео. Само што то не каже. Него криви жртве да се неопрезно излажу полицијском насиљу: „Морам да признам да сам шокиран сценама у којима се на Тргу Крајине виде мајке са малом дјецом и јавно питам све у Републици Српској ко би своје дијете довео на мјесто које је сасвим очигледно мјесто опсежне полицијске акције."

Батинање новинара, њихово тјерање да љубе зид, гажење жена које су већ оборене на земљу, ударање народних посланика у међуножје, то је, боже мој, рутинска ствар. Само, откуд тамо дјеца, јеботе?

Медији на Додиковом повоцу су више пута чланове групе „Правда за Давида" називали „рушиоцима РС, страним плаћеницима и сорошевцима". Тако је, како су утврдиле колеге из „Раскринкавања", смишљена дезинформација и вијест да су демонстранти који су покушали да спријече хапшење једног младића шутирали полицајца на земљи. То функционише чак и када се испод наслова о „шутирању" објави видео на којем од тог шутирања нема ни трага. Наставља се криминално криминализовање протеста.

Јер, како рече једна од Додикових пригодних личности – Драгичевић је све у праву.

И Лукач се огласио. Да ли се осјећа одговорним за прекомјерну употребу силе? „Ко је прекомјерно употријебио силу?", одговара овај епски јунак. Изгледа да се тамо на функције долази само ако имаш цертификат за крајњи безобразлук. Да поновимо: Батинање новинара, њихово тјерање да љубе зид, гажење жена које су већ оборене на земљу, ударање народних посланика у међуножје, то је, боже мој, рутинска ствар?

А Драгичевић је све у праву, што рече једна од оне двије Додикове личности.



Пендрек са предумишљајем

Зар све што смо видјели на Тргу Крајине није болесно схватање и права и правде и смисла државног монопола силе? Ако налогодавци накнадно тумаче пендречење као једино могуће дјеловање правне државе, зар то није безочно ругање грађанима и жртвама?

Давор свакако неће одустати. Био иза решетака или на слободи, он је, и против своје воље, тражећи правду, постао жижно мјесто отпора самовољи. Опозиционе странке могу да подрже његове захтјеве, али би свака врста претварања родитељског бола у страначку чорбу била бљутава. Протести неће престати. Важно би било и да отпор остане ненасилан.

Овакви лицемјери попут Додика и једнотрачни мозгови попут Лукача узалуд пришивају другима рушилачке намјере. Баш они озбиљно урушавају Републику Српску, тврдећи да је бране „задесном" употребом пендрека. Заправо, оваквим пендречењем са предумишљајем, они исисавају сваки демократски смисао из ње.

(ДW)