Њемачка: Живот у камионима

– Када сам добио понуду прво што су ми рекли је да се ради девет до десет сати дневно, да су камиони добри и да ћу за прву руку долазити у фирму на недјељу дана док не нађу стан сваком од нас, пошто сам са собом повео још два пријатеља. Међутим, од тога није било баш ништа – прича овај возач камиона за сајт Клик до посла и додаје да је убрзо схватио да људи који препоручују и налазе људе који ће да раде за сваки долазак добијају провизију како од газде, тако и врло често од радника самих, па све услове морају да прикажу врло идеално.

Он објашњава да прије него што возач дође у Њемачку мора да полаже кодове и модуле који важе за њихов саобраћај и након што доставе то и љекарско уверење могу да почну да возе.

Од цијеле почетне приче готово да није остало ништа. Како он тако и његове колеге нису добили стан већ су све вријеме живели на точковима, а спавали у камиону.

– Како смо живели? Па лијепо. Сваки камион има бар један кревет, а најчешће два и онда се свака пауза користи за паркирање на некој од бензинских пумпи и спава се. То и није баш по законима, али полиција ми никада није направила проблем – прича он и додаје да највећи проблем настаје када треба наћи паркинг мјесто и то су често називали лутријом, јер је све ствар среће, па на крају се неријетко дешавало да је завршавао у индустријској зони. Осим кревета, камиони су најчешће опремљени гријањем и климом, па како каже имали су основне услове за какав такав живот.

Највећи проблем им је било одржавање личне хигијене. М.М. објашњава да већина пумпи у Њемачкој има мјесто за туширање, али да су он и његове колеге најчешће радили по 15 сати дневно од чега је девет било у путу, а за остало вријеме обављали су утовар и истовар, па се дешавало да немају времена ни за те најосновније потребе.

– Газда види наше кретање, па чим станемо негдје почињу позиви. Тај притисак треба издржати. Доста су нас застрашивали, говорили су да ако дам отказ морамо да напустимо земљу за 24 сата, што није нормално – објашњава овај возач и додаје да су се често шириле такве дезинформације како би људе што дуже задржали, макар и на такав начин. 

Он објашњава да је његов основни мотив за одлазак био наравно зарада и да га је највише то и држало у Њемачкој да издржи.

– Плата ми је била 2.100 евра нето, а пошто сам живио у камиону могао сам доста да уштедим. На храну ми није одлазило више од 200 евра. Наравно, живио сам на конзервама и таквој храни, јер су ресторани значајан луксуз који већина нас нема ни кад ни како себи да приушти – наводи возач.

Што се тиче других трошкова, он каже да је на цигарете дневно давао по десет евра, то значи мјесечно 300, кафу ако попије на бензинској пумпи она је 3,5 евра и то је било све, остало је могао да уштеди и шаље кући.

На питање да ли се осјећао усамљено и да ли је имао времена за било какав друштвени живот, он скромно одговара, врло ријетко.

– Сваког дана сам се чуо само са супругом преко интернета, а два пријатеља која сам довео видио сам за шест мјесеци три пута, када имамо паузу од 45 сати без вожње и случајно се нађемо на некој пумпи па ту заједно будемо и дружимо се. Остало вријеме сам проводио сам или са људима са којима се срећемо чисто пословно – објашњава и додаје му је у свему томе најбоља ствар што у Њемачкој “нема подјеле на Србе, Хрвате, Бошњаке, већ је свако ту да помогне како коме треба у ком тренутку”.

(Клик до посла)