Вуковић: Какав вама баја треба?

Он је алфа и омега, све и свја, незаобилазни фактор, гарант опстанка, витални национални интерес.

Предсједник, вођа, шеф, газда, господар. Дашак свјежег ваздуха, коловођа европског пута, амерички човјек, најпоузданији руски савезник, србенда од два метра и 150 кила, Београђанин који прелива из круга двојке, већи и од Сингидумћана. Највећи најмањи Босанац.

Воћар, месар, продавац намјештаја, станодавац, плејмејкер.

Он је законодавац, уставотворац, сведржитељ.

Не може му нико ништа, јачи је од судбине! Не могу му ништа избори, улица, међународне санкције, Брисел, Сарајево, Београд, 40 британских шпијуна и Америка цијела. Узалуд га нападали креветом са Трга, шлеперима са гласачким листићима, државним ударом на степениште јавног сервиса и градоначелникову миксету, узалуд су шака пензионера и жена шетали око цркве и пријетили песницом као петом и свијећама као шестом фазом обојене револуције.

Не могу му ништа ни мангупи из властитих редова, зуб времена, опозиција поготово…

„Ало, ја сам овдје највећи баја“, одавно је поставио ствар на своје мјесто!

Али… Иако то, знам, заиста звучи нереално, немогуће, за многе и застрашујуће, апокалиптично, он ипак неће владати довијека! Ок, знам, знам, звучи нереално, као што рекох, али можда се једном деси и тако нешто, чудо невиђено!

Да. Врло је неугодно, опасно, ускоро вјероватно и кажњиво постављати таква питања, али, ето, чисто хипотетички, као у СФ романима, мамурној кафанској разбибризи, покушајмо да замислимо, поставимо у себи питање: шта би било послије. Може ли опстати ентитет, држава, универзум? Има ли живота послије баје?

Какав би био баја послије баје? Ко би био нови баја? Клинац од 25. година који је данас једина узданица многима до тада ће можда бити старац, метузалем, корисник албанских пелена. Осталима ће се заборавити имена. Можда ће нови вожд да се појавити из партијског подмлатка који не мора ништа да учи само ако зна да одабере праву страну или, сачувај Боже, неко из добојске групе, соколачког клана, мркоњићког бизнис клуба, фракције ДНС-ове фракције Демоса, Депоса, како ли већ. Ко зна!?

Како ће се бирати нови баја? Хоће ли његово име предложити неки лажни портал, па преузети јавни сервис или ће се расписати конкурс за бају, међународни тендер, организовати посијело, задруга, гранд парада, пинкове звјездице? Фајнал фор у Лакташима?

Знамо сви да нам баја треба, да нам је баја суђен, да овај народ не умије без баје, да би изгубио идентитет, компас, да би морао сам да одлучује, бира свој пут, али смијемо ли бар да маштамо о његовој профилној слици и карактеру?

Живио је један велики државник којег су звали баја. Крштено име било му је Никола Пашић. Знате, онај што му је син био трули богаташ, због чега их је славни Арчибалд Рајс најжешће испрозивао у „Чујте, Срби!“. Ни краљ му касније није хтио дати мандат!

Баја је био и алтер его Бранка Ћопића, радознали дјечак, доброћудни шаљивџија.

Но, новим нараштајима познатији су и милији лик и дјело друге двојице, Недељка Бајића Баје и Баје Малог Книнџе, много згоднијих за лупање чаша у патриотском делиријуму под шатором.

Баја је, пише на википедији, ријеч турског поријекла и значи – бик, у другој варијанти ради се о мађарској ријечи – чобанин, а негдје се може наћи и значење – богата српска породица са огромним посједом и дворцем.

У Босни се под бајом мисли на сељака, буздована, балвана, вулгарну и неотесану персону (али и врсту дрвене вреће, ситног кукца, човјека весељака).

Најљепши облик значења баје је – даса, лафчина, људина, шмекер, фаца, лик, цар… Онај који никада не напада голоруког, не удара ниско, увијек стаје на страну слабијег, својим прсима штити нејач, пркоси силеџијама, удара шаком о сто када схвати да су зло и поквареност узели превише маха. Не би тај слагао ма колико да кошта. Не трпи увлакаче, презире шлихтере, сјецикесе, прелетаче, никоговиће. Добро памти све, али није осветољубив. Гледа свој народ у очи, али и у душу! Непријатељи га се плаше, али га и поштују! Дјеца га обожавају, али не само његова, већ сва дјеца!

Такав баја нама треба, али никада га нећемо имати, а нисмо га, вала, ни заслужили!

Аутор: Ђорђе Вуковић
(Извор.ба)