Коњи опет јуре Семберијом

Семберци су били у прилици да уживају у дивном призору сеоске идиле и коња који јуре.

Расних грла данас у семберској равници нема пуно, готово да су и ишчезли. Али љубав Сембераца према коњима није. У покушају да се врати стари начин бављења коњарством, те коњички спорт приближи људима, организују се ревијалне трке.

“Традиција у народу Семберије је да сваком пригодом и свечаности, доведу и покажу своје коње. Коњи су им били понос и по томе су били препознатљиви. На слављима, вашарима, свечаностима, гдје год је било услова за то, организовали су трке коња. Ово је један од начина да те обичаје вратимо, а поготово да младима приближимо љубав према коњима”, појашњава Станислав Јовановић, предсједник “Јокеј клуба” из Бијељине.

Традиција гајења коња у Семберији је дуга 120 година и некада је била врло раширена, а плодна равница била позната по узгоју пунокрвних грла на цијелом Балкану.

“Мојим унуцима, који живе у иностранству, ниједан мерцедес не може замијенити вожњу коју им ја приуштим са коњима, поготово у зимским условима”, каже мјештанин Дијелова, један од власника коња, учесника ревијалне трке.

Неколико пута годишње се организују овакве трке. Највише је учесника из околних градова, а на програму су биле галопске трке и трке радних коња.

“Ја љубав према коњима имам од дјетињства, чак могу рећи да ме је то и отхранило. Увијек смо држали коње, само што сам ја отишао трбухом за крухом у иностранство. Сада, кад сам у пензији, поново сам обновио ергелу. Имам запрежне и два тркаћа коња и имам намјеру да ергелу и проширим”, каже Рамиз Бемберовић, гост из Градачца.

Узгој коња је скуп посао, а поготово хоби. Док су у свијету веома популарне кладионице гдје се прогнозирају побједници у тркама, услови за бављење коњарством код нас су, кажу познаваоци, тешки. Веле, један расни коњ и опрема за њега, да би се и такмичио, кошта око 20.000 евра.

“Бога ми, много тога би се требало унаприједити, услови су скоро никакви. У минусу си нон-стоп, ту је само љубав према коњима, нико нам не помаже. Издржавају само они којима могућности дозвољавају. Ја да немам ту вањску пензију не бих ни ја могао. И са џокејима имамо проблема, тешко их је наћи. Они морају да знају коња у душу, а морају се и школовати за бављење тиме”, додаје Берберовић, који је и члан Коњичког клуба “Вуковић”, Градачац.

Из “Јокеј клуба” кажу да би доста значило када би општинска власт уредила хиподром који је у њиховом власништву, јер би то, сматрају, доста допринијело популаризацији овог спорта. Додају да је потребно око 30.000 КМ за уређивање стазе како би могли да тренирају коње и како се не би повријеђивали.

(БН ТВ)