''Буди јака, и ја сам у туђини...''
„Дођеш у празан стан. Сачека те тишина. У туђини си. Међу бројним људима, а сам. Уморан да би спремио храну. Радиш, спаваш и понекад једеш. И фали ти загрљај. Неко да пита како си. И најлакше би било плакати. Али не. Мазге стисну зубе и осмјехну се. Сутра је нови дан за борбу”.
Србија
Овако у неколико реченица изгледа борба са самим собом некога ко је отишао преко у потрази за бољим животом. У оном дијелу дана између посла и сна када ти “све фали”. А на ово нико не рачуна док још у завичају калкулише колико би тамо преко боље живио, колико је већа плата и систем функционише, све док преко и не оде.
Овим твитом, потпуно свјесна ситуације у којој се налази, покренула је дјевојка из Србије и друге људе да покажу емпатију и упуте јој лијепе жеље.
“Буди јака. Знам. И ја сам у туђини”.
“Разумијем те. Морамо бити јаке за све, да сам ти ближе загрлила бих те…”
И док нам се већина познаника који су напустили Србију у потрази за бољим животом смијеши са друштвених мрежи, вјерујемо да су добро поступили и да је њихов живот заиста бољи, мало је оних који ће на овај начин отворити душу и признати да су ипак сами и често тужни.
Неки су и поред добре зараде и бољег живота, бар у оном финансијском смислу, тако, ипак одлучили да се врате. Своју приче и разлог повратка из Њемачке подијелио је са Блицем Суботичанин који “није могао више бити сам у четири зида.
– Истина је. Зато сам се вратио и за сада не планирам да поново окушавам срећу у иностранству. Чудно је то, зато што сам отишао са обезбијеђеним радним мјестом и тамо имам пријатеље. Верујте да то ипак некада није довољно да би био срећан као што сам сада. Осјећао сам се изоловано и лоше – каже Никола из Суботице.
Николини проблеми су почели када се показало да му посао не одговора, а документација коју је имао није могла да му обезбиједи боље радно мјесто.
– Имао сам какав-такав друштвени живот и тамо су били уз мене моји људи који су ми пуно помогли и трудили су се да ми ништа не недостаје. Али, они имају своје породице и раде нон–стоп. Када бих отишао сам у стан, међу четири зида, бацао сам поглед у назад, питао се шта сам постигао, а стално ми је у глави било да сам сам. Дани су пролазили тако и то ме је довело до летаргије, а онда је све почело да ме вуче назад. Сасјекао сам све и вратио се – каже Суботичанин.
Не каје се што се вратио и вјерује да би чак и да је имао посао какав је желио дуже од пет година не би могао да буде у другој држави.
– Навикао сам да живим пуним плућима, а тамо се не може тако живјети. Чак ни домицијално становништво не живи тако, а камоли странци. Сви су затворени. Странци су наравно добродошли, али сви у дубини душе знамо да нисмо. На крају их прочиташ – закључио је Никола.
Међутим, међу “одбјеглима” у бољи живот је и једна трочлана породица чији се чланови “иако не долазе у празан стан често осјећају управо као да су сами на свијету”.
– Супруг и ја смо се запослили, кћерка иде у школу и има спортске активности послије часова. Срећни смо што смо нашли лијепу кућу у сеоском окружењу. Око сат времена путујемо на посао што није пуно, али када стигнем кући најчешће супруг већ дрема због умора, а кћерка још није стигла. Често сједнем сама за сто и заплачем. Гледам око себе и питам се зашто смо морали отићи далеко од породице и пријатеља. Недостаје ми чак и комшиница коју нисам подносила – каже Сузана С.
Брачни пар у близини Минхена нема много времена које могу провести заједно, а и када су слободни осјећају се уморно.
– Супруг ме загрли и каже да би могли да изађемо на вечеру само нас двоје, али да нам је можда паметније да се одморимо. То се за годину дана догодило више пута и не замјерам му. Исцрпљени смо. Тада би највише вољела, осим њега, да могу да позовем куму на кафу. Џабе се насмијешим овдје комшиници и јавим љубазно, чак сам једну питала за савјет. Рекла је да не бринем за веш и штипаљке у просторији гдје нам стоје свима веш машине јер овдје нико од станара не краде и затворила је врата. Донекле је и разумијем, али нисам навикла на такву хладноћу – каже Сузана.
Супруг ове Палићанке позвао је на вечеру колеге, такође странце у Нкемачкој.
– Двојица су отворено рекла да не желе да дођу, а колега који је недавно дошао из Србије му је дискретно дао до знања “да успори мало са дружбом”. Зависи од људи. Није лако. Мало је оних којима је у туђини све потаман. Али, знамо зашто радимо, док емоције, хтјели или не, гурамо под тепих – поручила је.
Не може Вибер да замијени загрљај
Њена ћерка преко Вибера одржава контакт са другарицама из Србије. Једно вече било је посебно потресно, расплакале су се обје:
– Другарице су се окупиле и на видео позиву упутиле су јој загрљаје и рекле да иду у шетњу. Погодило ју је што није са њима, а ни послије годину дана није стекла блиску другарицу у новој школи. Рекла ми је “И код куће је некада тако, али сам знала да ћу их видјети сутрадан. Сада Вибер више није исти као када смо кући”. И ја сам схватила да сам поруке у Србији слала ради договора, а сада су ми оне све када су у питању неки људи. И то је тужно. Не може порука да замијени загрљај.
(Блиц)
Овим твитом, потпуно свјесна ситуације у којој се налази, покренула је дјевојка из Србије и друге људе да покажу емпатију и упуте јој лијепе жеље.
“Буди јака. Знам. И ја сам у туђини”.
“Разумијем те. Морамо бити јаке за све, да сам ти ближе загрлила бих те…”
И док нам се већина познаника који су напустили Србију у потрази за бољим животом смијеши са друштвених мрежи, вјерујемо да су добро поступили и да је њихов живот заиста бољи, мало је оних који ће на овај начин отворити душу и признати да су ипак сами и често тужни.
Неки су и поред добре зараде и бољег живота, бар у оном финансијском смислу, тако, ипак одлучили да се врате. Своју приче и разлог повратка из Њемачке подијелио је са Блицем Суботичанин који “није могао више бити сам у четири зида.
– Истина је. Зато сам се вратио и за сада не планирам да поново окушавам срећу у иностранству. Чудно је то, зато што сам отишао са обезбијеђеним радним мјестом и тамо имам пријатеље. Верујте да то ипак некада није довољно да би био срећан као што сам сада. Осјећао сам се изоловано и лоше – каже Никола из Суботице.
Николини проблеми су почели када се показало да му посао не одговора, а документација коју је имао није могла да му обезбиједи боље радно мјесто.
– Имао сам какав-такав друштвени живот и тамо су били уз мене моји људи који су ми пуно помогли и трудили су се да ми ништа не недостаје. Али, они имају своје породице и раде нон–стоп. Када бих отишао сам у стан, међу четири зида, бацао сам поглед у назад, питао се шта сам постигао, а стално ми је у глави било да сам сам. Дани су пролазили тако и то ме је довело до летаргије, а онда је све почело да ме вуче назад. Сасјекао сам све и вратио се – каже Суботичанин.
Не каје се што се вратио и вјерује да би чак и да је имао посао какав је желио дуже од пет година не би могао да буде у другој држави.
– Навикао сам да живим пуним плућима, а тамо се не може тако живјети. Чак ни домицијално становништво не живи тако, а камоли странци. Сви су затворени. Странци су наравно добродошли, али сви у дубини душе знамо да нисмо. На крају их прочиташ – закључио је Никола.
Међутим, међу “одбјеглима” у бољи живот је и једна трочлана породица чији се чланови “иако не долазе у празан стан често осјећају управо као да су сами на свијету”.
– Супруг и ја смо се запослили, кћерка иде у школу и има спортске активности послије часова. Срећни смо што смо нашли лијепу кућу у сеоском окружењу. Око сат времена путујемо на посао што није пуно, али када стигнем кући најчешће супруг већ дрема због умора, а кћерка још није стигла. Често сједнем сама за сто и заплачем. Гледам око себе и питам се зашто смо морали отићи далеко од породице и пријатеља. Недостаје ми чак и комшиница коју нисам подносила – каже Сузана С.
Брачни пар у близини Минхена нема много времена које могу провести заједно, а и када су слободни осјећају се уморно.
– Супруг ме загрли и каже да би могли да изађемо на вечеру само нас двоје, али да нам је можда паметније да се одморимо. То се за годину дана догодило више пута и не замјерам му. Исцрпљени смо. Тада би највише вољела, осим њега, да могу да позовем куму на кафу. Џабе се насмијешим овдје комшиници и јавим љубазно, чак сам једну питала за савјет. Рекла је да не бринем за веш и штипаљке у просторији гдје нам стоје свима веш машине јер овдје нико од станара не краде и затворила је врата. Донекле је и разумијем, али нисам навикла на такву хладноћу – каже Сузана.
Супруг ове Палићанке позвао је на вечеру колеге, такође странце у Нкемачкој.
– Двојица су отворено рекла да не желе да дођу, а колега који је недавно дошао из Србије му је дискретно дао до знања “да успори мало са дружбом”. Зависи од људи. Није лако. Мало је оних којима је у туђини све потаман. Али, знамо зашто радимо, док емоције, хтјели или не, гурамо под тепих – поручила је.
Не може Вибер да замијени загрљај
Њена ћерка преко Вибера одржава контакт са другарицама из Србије. Једно вече било је посебно потресно, расплакале су се обје:
– Другарице су се окупиле и на видео позиву упутиле су јој загрљаје и рекле да иду у шетњу. Погодило ју је што није са њима, а ни послије годину дана није стекла блиску другарицу у новој школи. Рекла ми је “И код куће је некада тако, али сам знала да ћу их видјети сутрадан. Сада Вибер више није исти као када смо кући”. И ја сам схватила да сам поруке у Србији слала ради договора, а сада су ми оне све када су у питању неки људи. И то је тужно. Не може порука да замијени загрљај.
(Блиц)
Повезане вијести
Студенти: Од РТС-а тражимо информације од јавног значаја
6
Откривени детаљи хапшења Миљана Хофмана у Београду
8
Лавров са Вулином о важним питањима сарадње СРБ и РУС
7
Вучић: Србија изгубила оно по чему је била препознатљива - стабилност
11
Лордан Зафрановић добио награду "Планетарни Тесла" за животно дело
3
Коментари (29)
ревоке
Ко год не мозе без смрдљивог Балкана нек се врати. То је најмањи проблем.
мемо88
" Село хвали у град се свали ! "
wалтер
бла бла откад знам за себе одувијек слушам ове тужне коментаре од родбине и познаника из иностранства АЛИ мање од 1% се стварно врати и послије сами виде да су погријешили само не признају.
ДАЛЕКО БАЛКАН ОД МЕНЕ БИО
МЕНИ ДОБРО ДА НЕ МОЗЕ БОЉЕ БИТИ И ФАЛА БОГУ БАЛКАН МИ ДАЛЕКО ОД КУЦЕ УВЈЕК БИО!!! МЕЛАНХОНИЈА ЗА СЛАБЕ И ПРОПАЛИЦЕ - ЈА САМ ОДАВДЕ ГДЈЕ СЕ БОЉЕ ЗИВИ!!!
Јохн Wаyне
Сваки поцетак у новој зивотној средини је тезак цак иако је то селидба унутар сопствене дрзаве. То је због периода привикавања на нову средину те времена потребног да се упознају људи. Поготово је тезак поцетак у страној дрзави због не или слабог познавања језика као и културе и система у тој земљи. Најмање 90% људи који се сели у Њемацку не зна или веома слабо зна језик, и сам сам био такав па знам о цему прицам. Цак и данас, након 1 годину и 3 мјесеца нисам задовољан знањем језика али ето знам га довољно да тренутно радим као помоцник инзињера. Оно сто је цудно за насе људе је да уопсте не зеле да уце језик вец се ухвате посла који су добили и дрзе га се као сто су то радили у земљама еx Yу. Наравно, без знања језика не мозете да надјете бољи посао, да будете боље плацени, а поготово не мозете да се друзите са Њемцима. Они ако морају да некоме понове 10 пута несто пословно, не зеле то да раде и приватно сто је и разумљиво. Пословно су вецином Њемци веома пријатни и љубазни и ако треба поновице вам и 100 пута несто уколико не разумијете. И код њих има и добрих и лосих људи па на кога налетите. Ја сам имао срецу да сам првих годину дана док сам у Берлину зивио и радио као електрицар, упознао неколико Њемаца са којима сам се и приватно друзио и нисам осјетио никакву хладноцу и одбојност. У садасњој фирми имамо организовано 1 седмицно одбојку, а 1 мјесецно ростиљ и колико сам упознао људе, сасвим су ок. Сустина је да је све до вас и да ако сте носталгицни онда не треба да долазите. Уопсте није тацно да се нема времена. Ради се 40х недељно и ни минут висе осим у посебним слуцајевима који су ријеткост.. Радио сам и као електрицар и тренутно радим као помоцник инзињера тако да познајем како се ради и на градјевини и у канцеларији. Ја радим искљуциво за Њемце јер ако радите за насе људе онда, цаст изузетцима имате исту ситуацију као и у еx Yу, гдје да бисте несто зарадили морате да радите доста прековремено. А то онда знаци да немате времена низаста и онда имате ситуацију коју имају ови људи. Супруга и ја седмицно бар 2 пута идемо у ресторан, такодје веома цесто и у кафану цак и цесце него сто смо то радили у Бањој Луци и уз то, ове године, идемо 2 пута на годисњи одмор сто је у Бања Луци била мисаона именица иако сам радио као електроинзињер и имао за насе услове сасвим добра примања. Сто се тице устеде, кад све саберемо и одузмемо остане нам приблизно 1 плата. Знаци, да бисте имали ок зивот потребно је да имате знање језика. Ја знам људе који плацају услугу код мобилног оператера иако им тај оператер не испоруцује услугу, а сто је противзаконито. Али како то да цовјек неком неписменом објасни, кумио и молио да заједно одемо до тог оператера али не, они знају језик и помоц им не треба и само гледају Љубису Кобаса (немам ниста против цовјека) и то преко мог интернета јер ми је зао дјеце па смо им супруга и ја дали сифру. И наравно, такви људи обицно само кукају, ниста им не ваља, стално су у неком страху да це се углавити у новцане проблеме и кад добију најобицније обавјестење и најрадије би се вратили доле али се никад не врате. Ја, лицно, у Бања Луку се никад не бих вратио. Једноставно, неупоредиво је поготово након свега сто се доле десава. Наравно није идеално, и првих 2-3 године се цовјек добро намуци, сто је и разумљиво јер ипак сте странац који не зна скором па ниста. И само да јос додам да је посао његоватељке најгори и најтези посао и дивим се људима који то раде као сто је и моја супруга, која сад ради као медицинска сестра и којој је вец сефица и нацелник одјељења, након 2 мјесеца рада, рекли да обавезно остаје након пробног рада и дали јој годисњи одмор у пробном раду, а све зато сто зна језик. На одјелу од насих 16 људи само она и јос 2 особе прицају веома добро језик док остали знају 100 ријеци и уопсте језик не уце. Знаци људи, знање језика и сасвим нормалан рад и имацете веома добар зивот.
Странац
Какве глупости писете. Нигдје нема горе него у Босни. Ја зивим вани вец 8 година, никад бољу одлуку нисам донијела. Имам сигурност, добар посао, купила стан, идем на одмор од плате а не на кредит, има устедјевину. Не бих се вратила ни за ста на свијету. Ниста ми не недостаје. Сунце И небо су љепси кад не мислим ста цу јести И од цега цу платити рацуна, не мислим хоце ли ме неко цути ако изразим незадовољство о политицарима И власти. Имам право да будем ста хоцу И кад хоцу. Људи су весела И сале се. Сретно људи. Нема будала да их тјера у странку, да им говори да цуте јер неко це цути. Па какви сте ви то новинари? Овакве глупости су циста пропаганда. А коме не ваља ово све наведено, онда вала прње у руке И куци у тор.
Много смо ми лебдили
Свака прица је само мало другација . Неко има срецу и надје добар посао а неко продје као бос по трњу . Најтезе ми је било кад додјем на одмор цијела фамилија оцекује да је издрзавам а ја немогу да презивим са једном платом . Сви ме нападају а ја немогу да им доказем да је зивот са породицом и једмом платом немогуц. Наси људи врло мало користе мозак и увијек је боље тамо дје нису .
Исељеник
Па врати се куци,засто се патис забога милог.
Не волем
Ове прице...ви се бар насмијете кад додјете на годисњи..ми смркнута напацена нација цијелу годину..коме се не свидја вани да се мијењамо за овај тамни вилајет..и не се.....
богаљ
Не могу ићи у иностранство зато што сам неспособан за рад.
Нострадамус
Е Никола додјес мјесец два или годину и мислис да треба све да буде ријесено.Треба се борити и имати стрпљења самопоуздања и имати циљ.Ти то ниста ниси имао и вратио си се брзо си донио одлуку,али имат цес доста времена за кајање.Ја са радио 10 година и борио се да ми буде боље мијењао послове али имао циљ.Циљ је да не будем сам у цетири зида озенио се зена ради па када је отисла на породиљско и даље је имала примања.Послије двије и по године поново се вратила на посао гајимо дјецу.Дјецији доплатак сигуран плате такодје дјетету могу приустити много сто моји родитељи мени нису.За све ово код нас неби никада успио.Задовољан сам
Зика
Сви су мислили мед и млијеко али се зајебали.
Ја
Све је то лијепо сто писе и тацно само колико пута се код нас видите мјесецно са пријатељима кумовима и родбином размислите мало.
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.