Прича о дјевојци која је умрла да би сачувала част

Дјевојка којој је смрт била једини начин да сачува своје достојанство, као новомученица Милица Крушевачка, данас има фреску осликану у Цркви Христа Спситеља у Убу. На иконостасу, њена фреска стоји испод фреске свете Евгеније односно књегиње Милице. Миличин лик живописно је осликао руски мајстор сликарства.

СПЦ је још није уписала у диптих светих, али је Милица својим животом осигурала вечно блаженство у царству Божјем.

Милица је овај статус заслужила због више ствари. Према ријечима њених другарица, била је повучена, није ишла на игранке, никада никог није оговарала. Вољела је да учи, била је марљива, понос својих родитеља јер је била једино дијете (од четворо) које је ишло у средњу школу.

НА ПРЕВАРУ ЈЕ ДОВЕЛИ У СТАН

Тог кобног јутра, 2. септембра, Милица је у школу стигла много раније прије часа, па је прошетала градом. У Крушевцу је била гужва, од мноштва ђака који су ишли на упис првог школског дана. Управо тиме су и били стимулисани зликовци, који су изашли у град са намјером да у стан доведу неку од ученица. У једном моменту пажњу им је привукла лијепа дјевојка коју до тада нису познавали.



Један од њих се одвојио, сустигао је и зауставио замоливши је да му учини услугу и из одређеног стана позове његову девојку Драгану, коју он сам не може да позове јер су њени родитељи строги. Не слутећи да се ради о подмуклој превари, Милица је пристала, те су пошли према солитеру.

За то вријеме је други пожурио да припреми клопку, тј. да обезбиједи несметано увођење дјевојке у стан. То је урадио са тада малољетним другом. Журно су ушли у стан и гласно пустили музику на грамофону како би постигли буку. За то вријеме је њихов друг довео Милицу пред врата стана и рекао јој да покуца. Малољетник је отворио и на њено питање да ли ту станује Драгана, одговорио потврдно и додао да се она налази у првој соби десно и да може да уђе и позове је. Послије тога је за њу настао пакао.

Када су се спољна врата затворила, Милица је схватила да је преварена, па је покушала да изађе из стана. Покушала је да се врати, да побјегне, али је у томе спријечена јер јој пратилац то није дозволио већ ју је, ухвативши је око паса, из ходника, силом угурао у спаваћу собу.

Милица је, док је још била у ходнику, викала "пусти ме, пусти ме" и "што си ме преварио, пусти ме да изађем!". Тужилац је сматрао да то није прошло без туче, а можда чак и серије удараца које је Милица примила, али истрага није успјела то да докаже.

Спаваћу собу су затим закључали и извадили кваку. Младић који ју је силом увукао саопштио јој шта хоће и због чега је доведена. Захтјевао је од ње да се са тим сагласи, да се скине, јер нема другог излаза.

И поред страха и незавидне ситуације у којој се нашла, Милица се бранила. Како је злочинац био упоран, она му је рекла да је сиромашна, да је дјевојка са села и да је невина, а онда наставила да плаче. Остала двојица су се, изашавши из шпајза, налазили у предсобљу и пратили догађај, очекујући да пошто први савлада Миличин отпор и они дођу на ред.

Први насртљивац се мало поколебао и, излазећи накратко из собе у ходник прокоментарисао осталима да треба да је пусте ријечима: "Невина је, нећу да је дирам".

Други напасник је увидио да се ствари не одвијају како су планирали па је из ходника опсовао мајку дјевојци и затражио од првог да га пусти у собу. И он је покушао да скрши Миличин отпор и принуди је захтијевајући од ње исто што и претходник, али све то није помогло јер је Милица била упорна. Пошто га је одбила, упознајући га са истим детаљима, насилник ју је ошамарио.

Због њене упорности почело је одуговлачење свега, па су обојица младића неколико пута улазили и излазили из собе у којој се налазила Милица. За све вријеме овог догађаја, а нарочито послије, пошто ју је напасник ошамарио, Милица је плакала.



Увидевши да напасници неће одустати иако је на све могуће начине покушала да смекша њихово срце, у тренутку када је остала сама у соби, одлучила је да сачува свој образ и скочи са 11. спрата солитера. Тиме је насилнике осујетила у намјери да је силују. Када су ушли у собу и видјели да је нема, они су уплашени побјегли из стана.

Насилници су осуђени на затворске казне, али је и даље мистерија колико су дуго провели на робији. Оно што јавност зна јесте само то да се међу младићима налазио садашњи јавни функционер који је у затвору провео 9 година.

Дјевојка је преминула два дана касније у крушевачкој болници, са ријечима да је "скочила јер је то био једини начин да сачува достојанство".

ПОТЕСНА ПОСВЕТА ПАТРИЈАРХА У КЊИЗИ КОЈА ЈЕ НАПИСАНА О МИЛИЦИ

О Миличином чедном животу, њеној повученој личности, невиности и достојанству, написана је књига "Борба за достојанство: Изложење живота и мученичког подвига ученице Милице Костић". Аутор је Архимандрит Тихон (Ракићевић). Књига је посвећена онима који недужни трпе страдање и нису у могућности да се бране.

Уводну ријеч редовима о животу ученице Медицинске школе дао је патријарх српски Иринеј.

"Милица је била скромна и једноставна дјевојчица... Живот ове дјевојке био је беспрекоран. Састојао се од труда, одговорности, безазлености и доброте. Нажалост, Милица је сусрела крајње зло у његовом огољеном виду и са тим злом се суочила храбро и досљедно, не претјерујемо када кажемо - мученички. Не пристајући да постане једна у низу жртава обесних насилника, она је одабрала да своје достојанство одбрани посљедњим средством којим је располагала - сопственим животом. Њен примјер, иако до крајности неуобичајен, пружа поуку младим људима да цијене част и слободу сопствене мисли" ријечи су поглавара СПЦ.

 

Умјесто закључком, корице ове потресне књиге исписане су похвалом храброј ученици.

"Милица допуњава патње тијела Христовог својим страдањем, којим се као живи камен узидала "у дом духовни" у "тијело његово, које је Црква". Животом и подвигом поставши изабрана и света, објавила је врлине Онога који ју је дозвао. Славан биће и онај гроб у који је положено њено тијело, које је живјело у благочешћу и врлини - речи су упућене младој Крушевљанки чија је смрт погодила целу тадашњу СФРЈ.

БРАТ ИМАО НЕРВНИ СЛОМ

Поткопаоничко село Стројинци, у општини Брус, гдје је рођена, вјероватно се није никад ни од једног свог мештанина опростило с више туге и већим почастима него од ученице Милице. Опело је извршио надлежни парох, свештеник Мирослав Стефановић.

За одлазак на испраћај јунакиње владало је велико интересовање. Многи, и они који је нису познавали, дошли су тога четвртка, 5. септембра, на мало сеоско гробље. Мјештани су причали да у вријеме сахране нису могли да изброје аутобусе. Било је неколико хиљада људи из Крушевца, Бруса и околине. Међу њима и 400 ученица Медицинске школе у Крушевцу, које су се с дубоким болом и тугом опростиле од своје другарице. Кроз стакло њеног сандука видело се њено лице и бијела хаљина у којој је сахрањена.

Миличин брат је био у војсци онога дана када је пала. Од велике патње, недуго послије сахране њему је позлило. Имао је нервни слом. Одвежен је код љекара у Брус а одатле у Крушевац, где је био у болници три мјесеца.



Колико је била вољена, показују и бурне реакције разредног старешине Милоша Антића који је, када је сазнао шта јој се десило, плакао и викао из свег гласа док су га сви професори и директорка грлили и тешили.

Здравко Чолић је посветио пјесму Милици која се убила да би избјегла силовање



(Телеграф.рс)