"Нема нам спаса, а пропасти нећемо"!?

За њу се веже још једна чињеница – међу најлошијима је у регији на путу према чланству у ЕУ. Наиме, БиХ још увијек није добила кандидатски статус и чека га, уз Албанију, најдуже на Западном Балкану. Захтијев је предала у фебруару 2016. Такође, перманентне су расправе о чланству у НАТО.

Свјетска банка је у Сарајеву, 8. октобра, објавила податак да БиХ биљежи недовољан привредни раст те би по садашњој стопи било потребно чак 60 година да достигне ниво економских прихода у Европи. Све би то тражило озбиљан, заједнички одговор, стратегију која би отворила просперитет ове земље.

Умјесто заједничке визије, нуди се политика настала у три национална рова, каже политички аналитичар Вехид Шехић.

"Често се чује како грађани кажу - нема нам спаса, а пропасти не можемо. То је најгора ситуација у којој се данас налази БиХ. Постоје разна обећања, а познато је да се људи вежу за ријеч, али шта та ријеч значи у политичком животу БиХ? Имали смо Споразум о принципима за формирање Савјета министара односно власти на државном нивоу (почетак августа ове године) у којем је речено да ће се власт формирати у року од мјесец дана. То је пробудило неку наду, али од тога нема ништа. У политички дискурс треба вратити дијалог и компромис јер без тога нема успјешних политика, а видимо да се у БиХ политика води из ровова на један непринципијелан начин", сматра Шехић.

Игре без побједника

Јасмин Хасић, доцент на Универзитету сарајевска школа за науку и технологију (Сарајево Сцхоол оф Сциенце анд Тецхнологy) наводи да БиХ недостаје генерална цјелодржавна стратешка култура.

"Поједини политичари, посебно они који су опредјељени за етнонационалне интересе су радили на томе да изграде своје корпусе. У тој силној борби за заштиту - како кажу, својих интереса, увијек су гледали на међусобне односе као у 'Зеро-сум гаме' - игру без побједника у којој њихова побједа нужно значи губитак друге стране. У посљедњих 25 година никако нису размотрили опцију међусобне кооперације како би створили заједничку стратешку, минимално прихватљиву државничку културу за БиХ. Без тога нема никаквих изгледа за формирање било какве визије будућности, а камоли да се постигну кораци у њеној реализацији". каже Хасић.

Недостатак те културе је, према његовим ријечима, очит и на Западном Балкану гдје су бројне земље "које раде само у свом интересу, на примјер на постизању спољно - политичких циљева без тога да се окрену једни другима и да заједно, као заједнички регионални лидер или јак играч наступе према ЕУ, у преговорима".

"Умјесто тога имамо разједињене државе од којих свака у првом плану има свој интерес тако да ЕУ не препознаје регионалну стратешку културу и не може да одговори на потребе једног јединственог региона, иако се у томе труди", сматра Хасић.

Без визије будућности

Ђорђе Вуковић, професор Факултета политичких наука у Бањалуци истиче да нема чак ни парцијалних визија будућности државе БиХ, што он назива другачије.

"Прије бих рекао да постоје три халуцинације које се очитују у свакодневном јавном политичком дискурсу прије свега у декларацијама које су водеће партије обнародовале, а које су међусобно противријечне и конфликтне. Оне истовремено надтамњују бх. заједницу али и робују једном дуговјечном карактеру етничких заједница које су креирале политичке и културне елите три народа у БиХ. На таласу тих идеологија они могу побјеђивати на изборима и одржавати своју власт.

С друге стране, БиХ као дубоко подијељено и дезоријентисано друштво вапи за новим, другачијим, креативнијим погледима на будућност којим би се амортизовали постојећи конфликти и противрјечности. БиХ мора бити прије свега комотно друштво у којем ће сазријевати појединци и цијеле генерације политичара, интелектуалаца, културних радника спремних да граде боље друштво. Постојећа ситуација нажалост обесхрабрује - млади одлазе, а старији се потпуно повлаче или се утапају у постојећи амбијент", каже Вуковић.

Декларације као пракса

У БиХ се усталила пракса доношења декларација политичких странака, докумената у којима партије износе ставове, који су међусобно потпуно супротстављени и који изазивају стално нове конфликте и сукобе.

У септембру 2019. Странка демократске акције (СДА) је усвојила Декларацију у у којој се као дугорочни циљ наводи "усвајање Устава којим би БиХ била дефинисана као демократска, регионализована, правна и социјална држава под називом Република БиХ".

На петом Сабору Савеза независних социјалдемократа (СНСД) 2015. године, усвојена је Декларација о слободној и самосталној Републици Српској(РС).

У јануару 2019. Хрватски народни сабор, с Хрватском демократском заједницом (ХДЗ БиХ) као кључном партијом, усвојио је Декларацију у којој се наводи "Одбацујемо квалификације Међународног казненог суда за бившу Југославију о удруженом злочиначком потхвату које се неутемељено и неправедно приписују Републици Хрватској, Хрватској Републици Херцег Босни и Хрватском вијећу обране".

Супротстављени ставови у декларацијама погоршавају ионако компликовану политичку ситуацију у БиХ, у којој је на примјер, Предсједништво државе не постиже сагласност ни о једном питању.

Година у блокади

Познато је да је већ годину дана (након општих избора у октобру 2018.) Парламентарна скупштина БиХ у блокади – не ради, нема Вијећа министара БиХ, није формирана Влада Федерације, поједини кантони такође немају владе. Ко би онда могао бити кључни играч који би промијенио актуелну ситуацију? Да ли су то међународни посредници, они стални или повремени који долазе у ову земљу?

"Лоше је да визија буде посредована притисцима или изнудама са стране јер би то било наметнуто, краткорочно рјешење", каже професор Ђорђе Вуковић и додаје:
 
"Да би било утемељено на правим потенцијалима који постоје и у народу и у културама у свим заједницама (вјерским и националним), потребно је напуштање стереотипа и предрасуда, окованих политичких стајалишта која су отужне и испразне визије које не доносе добро никоме осим вођама. Али, било би страшно ако би њих наслиједили неки клонови који ће опонашати Милорада (Додика) Драгана ( Човића) и Бакира (Изетбеговић) који можда не би били достојни чак ни њиховог скромног и проказаног капацитета којем свједочимо годинама", истиче Вуковић.

Доцент на Универзитету сарајевска школа за науку и технологију Јасмин Хасић закључује:

"Не само да нема визије БиХ, нема ни регионалне визије. Састанак у Београду прије неколико дана је показао све недостатке. Сусрет предсједника Турске, Србије и Предсједништва БиХ могао је бити у много ширем саставу, гдје би се разговарало на нивоу регије, рецимо неке јединице која се повезује, која би се представила као политичка сфера са заједничким интересима - па било то Турска, нека друга земља или ЕУ. То је суштина цијелог проблема."

У БиХ се још увијек памти изјава предсједника Европске народне партије (ЕПП) Јосепха Даула коју је дао током посјете Сарајеву прије двије године: "Босна и Херцеговина треба државнике који мисле на своје будуће нараштаје, а не политичаре који само мисле на будуће изборе и своје резултате".

(РСЕ)