"Стара сам и бојим се умирања на рате!"

Ведрана Рудан у књизи говори шта ју је формирало, шта обиљежило, објашњава неке битне властите изборе које је у животу направила, путеве које је бирала када се нашла на раскрсници живота и како се на крају претворила у ту жену бритког пера, ума и агресивног, вулгарног изражаја по којем је, између осталог, постала позната.

Објашњава и како је постала дежурна аждаја од које, чак и ако се слажу с њеним ставовима, због начина на који их сервира – зазиру.

 Ведрана Рудан одрасла је у дубоко несрећној, дисфункционалној породици у којој је било пуно насиља, у кући у којој је живот, како га описује - био пакао.



Расла је уз родитеље алкохоличаре, дјевојчици је стуб била нона.

 “Маму су колима хитне помоћи одвезли у лудницу. Повраћала је јетру, имала тридесет кила, црна у лицу и на умору, нико од нас није вјеровао да ће преживјети и престати да пије. Имала је кћерке које је нису занимале, посесивну, злу мајку, мужа алкохоличара којег није вољела, а могла је имати каријеру. Зашто би престала да пије?

Ја сам имала двадесет година и толико сам се навикла на мајку алкохоличарку да ми то више није сметало”, пише на почетку књиге. Мајка ће се, неочекивано, вратити као излијечена алкохоличарка, постати жена која ни салату неће зачинити винским сирћетом.

Ипак, дјецом се није бавила. “Била је опседнута злом које се њој наноси, зло које је она наносила нама није анализирала. Сигурна сам да нас није вољела. …Моја мајка је сестри и мени у гене укуцала осјећај да не вриједимо. Сестра је била образована, течно је говорила три језика, прочитала ко зна колико књига, путовала је и жељела више од свега да јој отац и мајка признају да вриједи. Никад то није дочекала.”

“Моја је мајка ишчупала кћерку из срца. Кад се сестра разбољела, била сам у паници. Мама, мама, сестра има рак плућа.” Тајац. “Добро, само се ти због тога немој узнемиравати. Ту се ништа не може учинити, сви ћемо једном отићи.”

 … Никад нисам мајци рекла како се осјећала, да ли је у болници или код куће, пати ли јако или подношљиво. Није је било брига. “Мама, умрла је.” Уздах. “Искључићу телефон да никога не чујем.” Није отишла на сахрану.

Рудан на једном мјесту пише да је “сваки гроб мјесто гдје живи перу осећај кривице или траже љубав од оних који им је нису да ли или је нису могли дати. Мртвима све опраштамо јер мислимо да праштање оплемењује. Како би мене могао да оплемени опроштај оцу? Мрзим га мртвог иако сам често падала у искушење да му опростим.”

“Оцу никад нисам опростила оно што је чинио мојој мајци, мојој сестри и мени. Вријеђао нас је, тукао, понижавао на хиљаду начина. Мртав је и заиста сам покушавала да нађем у себи снагу и опростим му.

Тражила сам за њега олакшавајуће околности. Необразовани мушкарац из патријархалне средине не може бити другачији. Није истина. Нису сви мушкарци злостављачи. Умјесто да опростим њему, опростила сам себи што му не опраштам. И осјећам се добро. Неки злочини не застаријевају.”

Чега се у животу, генерално, највише боји?

 “Стара сам, бојим се умирања на рате. Намјеравам да се убијем кад будем чула да имам неизљечиву болест, али има толико тешких болести које те без припреме вежу за кревет. Дјеца те неће убити, ни партнер. Да, највише се бојим лежања у кревету и беспомоћног чекања на смрт.”

(Агенције)