Порука власти: Држите језик за зубима, грађани!

Јуче објављени видео уклањања запаљених свијећа и положеног цвијећа на мјесту гдје је пронађено тијело Давида Драгичевића, показује намјеру власти да се Давид трајно избрише из сјећања Бањалучана. И ма колико се трудили да објасне како се ради о неадекватној локацији за постављање меморабилија, нико озбиљан не може да повјерује да је власт толико ревносна да малтене у истом дану елиминише, буквално, три свијеће и букет цвијећа. Занемаримо све нехумане аспекте овог чина, па поставимо питање колико се уопште исплати довозити камион "Чистоће" зарад једног букета хризантема?



"Правда за Давида" и протести након смрти Давида Драгичевића, једини су аутентични израз бунта у овој земљи уназад неколико година. Парадоксално, то нису били протести против система, већ протести за то да систем профункционише. Ови протести, ма колико били "вербално жестоки" и "безбједносно ризични", у суштини представљали су борбу за то да сви сегменти у истрази убиства једног младића, од полиције до тужилаштва, почну радити свој посао. Био је то протестни израз, не против Милорада Додика, Жељке Цвијановић или Драгана Лукача, већ поклич очаја и жеље да се ријеши једно убиство. Само то. Година 2018. остаће упамћена по 300 дана протеста, али и по насилном децембарском гушењу истих. Уклањање демонстраната једно је (вјероватно и једино) од Додикових предизборних обећања стопостотно испуњених. Сјетимо се да је Давору Драгичевићу на једном од предизборних скупова у септембру казао да га "тамо (на Тргу Крајине оп. аут.) више неће бити".  

Протести за расвјетљавање случаја убиства Давида Драгичевића заиста су јединствени примјер истрајности и искрености, јединствени у томе што се ради о емотивном догађају који укључује смрт младе особе и родитеље у потрази за истином. Ни 600 дана након првог окупљања у Бањалуци, не зна се ништа о истрази убиства, али се суди мајци због минорних прекршајних пријава. Почетком децембра, судиће се и припадницима "Правде за Давида" јер су такођер учествовали у прекршајним догађајима. Понављамо још једном - помака у истрази убиства нема, али се суди МАЈЦИ и ЉУДИМА који су стајали на Тргу Крајине. Свакодневно се уклањају свијеће и цвијеће са мјеста гдје је пронађен младић са дредовима у коси.

У таквом окружењу, да ли је илузорно очекивати да се испољи било какав вид бунта или протеста? Када и сјећање на мртво дијете смета?



Прошла година била је година протеста против високих цијена горива и усвајања новог закона о акцизама. Епилог - Закон је усвојен, паре се настављају трошити потпуно нетранспарентно, а човјек који је покренуо протесте одселио је одавде. 

Једини град у којем није било протеста против високих цијена горива био је Мостар, град у којем од 2008. године није било локалних избора. Паметном доста.

Два или три митинга на који су позвали представници опозиције у Републици Српској у овој години нису имали жељени ефекат. јер је и сама опозиција поприлично лутала, без фокуса, мијењале су се теме из мјесеца у мјесец, па није ни било аутентичног израза незадовољства.

Да ли је могуће очекивати да се народ у БиХ побуни због било чега? Тренутно се у свијету протестује у Хонг Конгу, Либану, Чилеу, протестовало се у Прагу, протестује се у Барселони, Паризу, Аргентини, Београду. На улицама ових градова, из различитих повода, на улице излазе милиони људи.

На улице градова БиХ више не излази нико. Нико се не буни због најскупље путарине на свијету, нико се не буни што нема власти у БиХ преко годину дана, нико се не буни због тога што не знамо на којим су факултетима дипломирали људи које ми плаћамо, нико се не буни због чињенице да је жена која је снимила кривично дјело и сама кривично гоњена? На неправичну деложацију породице Поповић дошло је свега десетак грађана. Снимци одвођења старе жене из њеног стана узнемириле су јавност. И, наравно, ништа.  

Више је разлога за то што људи не излазе на улице, тврде наши саговорници.

"Први и основни је то што људи излаз из пакла у којем живе виде преко границе, водећи се логиком да је у овој земљи готово немогуће нешто промијенити, па зашто онда ризиковати и покушавати? Други разлог што смо уопште имали веома озбиљан и јак бунт током прошле године је што смо имали један веома емотиван догађај, односно убиство дјетета, а паралелно с тим родитеље који свом снагом покушавају да дођу до истине. На то је ријетко ко остао имун, али је исто тако тешко вјеровати да се те околности могу на сличан начин поновити", рекли су нам у организацији Рестарт Српска, чији чланови су и сами учествовали на неким од споменутих протеста.  

Они даље наводе да се одласком људи смањује критична маса која уопште може изаћи на улицу. 

"Четврти, али не мање битан разлог, јесте што се људима са потпуним правом чини да никоме ко се јавно експонира не могу да вјерују, а поготово не политичарима. Сматрају да ће бити изиграни као сваки пут до сада. У свему томе улогу има и јака репресија коју власт врши над сваким ко изрази другачије мишљење и став од њиховог, тако да је и страх један од значајних фактора", кажу нам из Рестарта.

Новинар из Бањалуке Владимир Шушак свакодневно је пратио окупљања групе "Правда за Давида" али и опозиционе протесте у Бањалуци ове године.



На питање зашто нема аутентичног бунта у овој земљи каже како смо у овом тренутку у ситуацији да нема ко да се буни, да не постоји довољна критична маса људи који постављају питања, који желе да живе боље, којима смета неправда, којима смета нешто што је на штету цјелокупног друштва. 

"Нема ко да дигне глас, а знамо да за сваки бунт и сваку жељу за побуном, треба масовност. Дакле, ту масовност, у овом тренутку, ја не видим. Са друге стране, друга полуга јесте шира друштвена подршка, прије свега ту мислим на медијску подршку. Одговорност за непостојање било каквог бунта је дијелом и на оним медијима који су пристали да буду портпароли политичких елита и да извјештавају по политичком задатку", рекао је Шушак за БУКУ.

Он тврди да су протести "Правде за Давида" и грађана окупљених око тог случаја произвели страх код представника система, из којег је произашла репресија против те групе и сваког ко подржава њихову и борбу родитеља убијеног Давида. 

"То је само производ страха система, који се на тај начин штити од сваког другог вида бунта, тиме што гуши свако дјеловање групе 'Правда за Давида'", додаје Шушак  

На другу страну, када је ријеч о одржаним опозиционим протестима у Бањалуци, наш саговорник истиче да они нису доживјели претјерани одјек у јавности због чињенице да је опозиција у много случајева калкулисала са протестима, није у њих искрено ушла.

"Ишло се са краткорочном намјером и са краткорочним циљевима, који нису довели до неког омасовљавања протеста. Те протесте је опозиција давно требала организовати и омасовити, када је за то било вријеме. Једноставно, данас је све мање људи који би им се придружили. Људи свакодневно одлазе. Оних који би се суочили са неправдом у виду неког протеста је све мање. Опет понављам, људи се плаше репресије система коју су доживјели чланови неформалне групе "Правда за Давида", тако да је то сад много теже него раније, а раније је било много фига у џеповима опозиције који су калкулисали са протестима и са циљевима истих", каже за БУКУ Владимир Шушак.

Социолози тврде - стање је безнадежно.

"Мислим да нема никаве шансе за испољавањем незадовољства кроз озбиљније протесте. Политичке елите су пацификовале већину народа у свим деловима Босне и Херцеговине, а посебно се то односи на Републику Српску, то је потпуна 'фејс ту фејс' пацификација, дакле сваког грађанина, и само повремено неки разлог за бунт који је егзистенцијалног карактера или неке потпуне угрожености, као што је губитак живота или томе слично. Неки социјални бунт за социјалну правду, за боље услове живота, бољи стандард је просто немогућ, јер то представља велику опасност за центре моћи, за политичке структуре. Повремено се то може јавити, али то ће бити угушено, разводњено, проглашено за непријатељски или реметилачки фактор. Просто више не верујем у то", каже за БУКУ бањалучки социолог Иван Шијаковић.

Шијаковић каже да се морамо помирити са ситуацијом која нам је наметнута барем наредних десетак година, а ако Европска унија и даље буде показивала небригу према нама, онда и наредних петнаест година или још више. 

Све док се у потпуности не испразни терен и док се не сведемо на бројку коју УН предвиђа, а то је да ће БиХ имати око милион становника 2050. године, када се сви будемо знали, што би се рекло, у главу. 

(Бука)