Чувени Србин из 19. века представљен родној Мачви

Милојевић је један од највећих српских интелектуалаца, родољуба, професора, полиглота, писаца, чије су круги красила свих пет таковских ордена из 19. века, а рођен је у селу Црна Бара, у Мачви, која се, у давна времена, звана Јордан.

Велика културна и научна заоставштина Милојевића је, и даље, непознатој мести, а на неким местима, где стоји, још је недоступна истраживачима, што се добрано уверио и Драго Мирковић, али није одустао од осветљавања тако великог дела и тако велике личности, неправедно скрајнуте.

-Ово је прва промоција књиге о чувеном Милошу у његовој родној Мачви и драго ми је што се на њу сабрало невколико сторина људи, не само из Мачве, већ и из РС и разних крајева Србије, па о расејања -каже протођакон др Љубомир Ранковић, који јс, поред осталих, говирио о Милојевићу и књизу коју му је посветио писац из Бијељине, из Републике Српске. - Наши манастири, и треба, да враћају у свбоје скуте и културу и образовање, уз духовност, јер то су били у древна времена и нема разлога да буду и сада.

Домаћин ове светковине био је игуман манастира Илиње, отац Исајија, и није случајно што се књига представљена у овој богомољи, где живе монаси.Милојевићеве су огромне заслуге што у Србији, у његово доба, није укинуто монаштво, како се власт била намерачила.Да би то спречио, готово преко ноћи, написао је књигу и указао на значај монаштва за наш род и нашу отаџбину, а не само Српску православну цркву.



- Драго Мирковић у књизи о Милошу Милојевићу сведочи да историја мора, најпре и изнад свега, да има опредељење за истину по сваку цену, а историчар мора поседовати свест да је историја као истинити сведок и сапутник снажан мотивациони чинилац у животу појединца и целог народа – рекао је др Ранковић. - Велики и озбиљни народи имају историју која је у служби њиховог континуитета и идентитета. Срби немају среће са овом науком. Српска историја не познаје важне и узвишене законе континуитета и зато су народ са великом кризом идентитета.

У народном животу уврежила се несувисла изрека којој се слепо верује: Победници пишу историју. Међу српским историчарима ретки су прегаоци који су били свесни важности историје за народни живот, за његову прошлост и садашњост, а нарочито за будућност. Један од таквих је угледни Мачванин,академик, професор и полиглота Милош Милојевић. Прометејским прегалаштвом приступао је тешком подвигу проучавања живота свога народа, његовог прапорекла, језика, културе, традиције, обичаја, навика, антрополошких карактеристика, успона и падова у свом историјском ходу. Више од 4.000 страница рукописа сложених у сандуке остало је иза њега.

Нешто од тога је објављено, а највећем делу изгубио се траг. Њагово колосално животно дело, нажалост, није нашло места у српској научној историографији. У обимној књизи познатог српског историчара и академика Радована Самарџића, Писци српске историје, нажалост, о њему нема ни помена.

Др Ранкович истиче да је „за сваку похвалу наслов који је за ову књигу одабрао академик Драго Мирковић, „јер пророк, у библиском смислу и контексту, није само онај који „предвиђа“ будућност“.

- Пророк је, пре свега, онај који тачно и непогрешиво осветљава и тумачи садашњост и актуелне „знаке времена“, ради поузданијег хода и оријентације у будућности – поручио је др Ранковић.
Аутор књиге, Драго Мирковић, каже да нине жали ни труд ни рад са, у једну овакву књигу, уврсти оно што се, по његовим речима, „једноиставно најмање мора да зна о једном нашем националном лику, тако градиозном и важном, који је, не његовом кривицом, скрајнут, мада је, по много чему обележио 19 век“.

(БН/В.М:)