Од некадашњих гиганата није остало ништа

Умјесто јачања привреде, услиједило потпуно разарање

Од процеса приватизације углавном су очекивања велика – унапређење менаџмента, ефикасније пословање, нова технологија, инвестирање, нова радна мјеста. Нажалост, у Републици Српској исход је био потпуно супротан.

Приватизација у Српској била је изузетно сурова, а сам процес праћен бројним аферама. Приватизацијом је уништено више стотина предузећа, а кључни привредни ресурси су распродати по багателним цијенама. Некадашни гиганти у бившој Југославији, приватизовани су, углавном, по веома ниским цијенама, да би потом „инвеститори“ распродали имовину и раднике послали на улицу.

Нови власници су, нажалост, гледали само имовину али не и обавезе, а главни проблем је што уопште нису видјели раднике. Епилог приватизације је и огроман број незапослених али и богаћење појединаца, новопечених богаташа – тајкуна, који су уништили оно што су генерације прије њих градиле.

Сличне природе била је и приватизација државних предузећа и трансформација привредних система на подручју Бијељине. Поједина предузећа продавана су испод сваке цијене, а продајом су уништене стотине радних мјеста.

„Курјак“ – од фабрике са 1.500 радника до шопинг-центра

Једно од тих предузећа је и бијељинско предузеће „Курјак“, које је било једна од водећих фабрика конфекције у бившој Југославији. „Курјак“ је у значајним количинама производио капуте, мантиле, одијела, костиме. Огроман број својих производа пласирао је на инострано тржиште, на подручје Западне Њемачке, Русије и других земаља. „Курјак“ је својевремено запошљавао око 1.500 радника.

Фабрику је 2010. године купио Влатко Јевтић, у својству физичког лица. Иначе, Јевтић је својевремено био предсједник Управног одбора Курјака и један од већинских акционара. Иако је имовина „Курјака“ била процијењена на 3,3 милиона марака, продата је по троструко нижој цијени.

Послије Јевтића власник фабрике постаје Небојша Ђорђевић из Београда, власник предузећа „Дреник НД“. „Дреник НД“ купио је на лицитацији „Курјак“ за 1.180.000 КМ.

„Курјак“ годинама није радио, да би га 2014. године купило приватно трговинско предузеће „Михајловић“ из Бијељине. Купац је бијељинску фабрику преуредио и доградио у шопинг центар.

Бројни примјери „успјешних приватизација“

Ништа бољу судбину није имала ни Фабрика савитљивих цијеви и вратила „Младост“, касније „Панафлекс“, у којој је било запослено око 700 радника.

Фабрика је са савитљивим цијевима високог притиска својевремено покривала тржиште цијеле Југославије. Након рата на сцену су ступили појединци који су откупом акција раднике завили у црно.



Још једна фабрика која је запошљаваља огроман број радника била је фабрика обуће „Зенит“, у чија три погона, у Бијељини, Угљевику и Јањи је радило око 1.900 радника. У фабрици се дневно производило око 5.000 пари обуће, а највећи дио производње извозио се на руско тржиште. Послије неколико „успјешних приватизација“ радници су завршили на улици, а машине продате у старо гвожђе.

Примјер „успјешне приватизације“ је и фабрика намјештаја „Шипад - Столар“, са предратних око 250 радника. Фирма је купљена за 376 хиљада марака, а касније срушена, да би се на тој локацији направио маркет.

Симбол успјеха семберске привреде деценијама је била и фабрика „Елвако“ , која је запошљавала око 500 радника. У предратном периоду „Елвако“ је важио за једног од највећих произвођача жице и арматурних мрежа на простору бивше Југославије. За вријеме рата изгубили су производњу, тржиште, а смањен је и број запослених.

Ни послије рата ситуација није била ништа боља – предузеће је имало проблеме у пословању, мијењало већинске власнике, а потпуни хаос је настао послије 2014. године.

Послије више година агоније, стигла је и једна добра вијест - Технички ремонт Братунац шири посао на некадашњу фабрику „Елвако“. У складу са захтјевима тржишта, дјелатност са производње и ремонта наоружања и војне опреме шире на производњу за цивилни сектор.

Агонија Шећеране још траје

Прави примјер пропале и криминалне приватизације у Републици Српској, у којој су уништени привредни гиганти, јесте бијељинска "Шећерана", чија агонија још увијек траје. Ова фабрика шећера запошљавала је прије рата око 600 радника и имала велики број коопераната.
"Шећерана" је ревитализована 2010. године. Нови инвеститор, Зоран Ћопић из "Агрокопа", уложио је 10 милиона евра у покретање производње. Недуго затим, Ћопић је ухапшен због сумњи да је преко "Шећеране" прао нелегално зарађен новац нарко-боса Дарка Шарића. Послије тока, "Шећерана" је блокирана.

Није све тако црно – Фабрика „Сава“ примјер успјешне приватизације

Када је ријеч о Прехрамбеној индустрији „Сава“, ова фабрика некада је запошљавала око 400 радника. Годинама је била у застоју и технолошки је била готово изгубљена. Ипак, ствари се мијењају постепено послије 2009. године, када је фабрику купио успјешни привредник Милорад Крстић. Послије приватизације, уложена су значајна средства у реновирање и увођење нових технологија.

<имг срц="/стораге/имагес/2019/11/18/271623/од-некадасњих-гиганата-није-остало-ниста-2.wебп" />

Прошле године „Сава“ је прерадила 5.500 тона сировине, а у овој години планирано је повећање за 25 одсто.
Фабрика велики дио производа извози на тржиште ЕУ, Канаде, САД и других земаља.

Циглана ''Дрина''

Ту је и бијељинска фабрика „Дрина“. Бијељинска циглана основана је 1946. године као друштвено предузеће и запошљавала је око 300 радника.

Фабрика је приватизована 2001. године, када је већински власник постао бијељински привредник Душан Лазаревић. Године 2013. Групација „Игмин ММ“ из Модриче купила је ову бијељинску фабрику и постала већински власник.

''Житопромет''

Приватизација је донијела проблеме и бијељинском “Житопромету“. „Житопромет“ је од оснивања 1961. године био лидер на тржишту БиХ, о чему свједоче бројна признања, пехари и медаље на домаћим и међународним сајмовима.

Од 2002. године послује као акционарско друштво у оквиру компаније “Слобомир”. Прошлу годину предузеће је завршило у минусу од 2,73 милиона марака, што је за више од пола милиона већи губитак него годину раније.

Предузеће је ових дана, након дуже агоније, добило новог власника – компанија "Павгорд" из Фоче инвестираће у бијељински "Житопромет" 15 милиона марака, а већ је исплаћен највећи дио потраживања према радницима, којима ће поново бити понуђен радни однос.

Бијељина данас – Град тржних центара и кладионица

Данас, послије свих ових процеса, слободно можемо да кажемо да је постала права ријеткост видјети да се нешто производи у Бијељини. Бијељина је постала град маркета, тржних центара, кладионица, банака. Да ли ће се нешто промијенити, остаје нам да видимо, али оно што је сигурно, јесте да су многим генерацијама животи у великој мјери упропаштени, као и да ће процес опоравка, након овако погубне приватизације, бити дуг и неизвјестан.

(Дешавањаубијељини)