На паковању рибе зарадио 18.000 долара

Овако прича Зоран Вучинић (45), родом из Бора, а већ дуги низ година пресељени Београђанин, а који је у јуну ове године одлучио да се отисне на далек пут, чак до Аљаске у потрази за добро плаћеним послом.

И исплатило се, његово је искуство.

"Ова најмања зарада је за неки минималан рад на Аљасци. Углавном све зависи од тога каква је сезона и колико се ради. Такође нека маскимална цифра која се може добити је око 18.000 долара", прича за Блиц Зоран Вучинић.

Једна од срећних околности, додаје, јесте и та што тамо немаш гдје да потрошиш зарађени новац.

"Около су само фабрике, евентуално по нека продавница. Иначе, све остало, као што су оброци и смјештај, ти обезбјеђује компанија", прича овај Боранин.

Мјесто у које се Зоран тачно отиснуо на Аљасци је у близини острвског града Фолс Пас. Ту је пуно фабрика који је баве обрадом и паковањем рибе у љетној и зимској сезони, и то највише лососа, а он је радио у једној од њих.

“Досадан посао, зато мислиш само на једно”
 
Како је испричао посао није физички тежак и “твоје је само да радиш”, док су мане то што је психички нешто више захтјевно, јер је посао донекле једноличан, а врло често и досадан. 

"Треба стално да имаш на уму због чега си дошао овдје. Мени се неколико пута дешавало да сам нерасположен, али онда у главни кренем да се пресабирам за шта ћу потрошити зарађени новац и одмах ми мисли крену на другу страну", искрен је.

Пут од пет авиона

Иначе, Зоран је дипломирани агроекономиста, Пољопривредни факултет завршио је у Београду, тренутно ради у својој струци и има своју фирму која се бави исхраном животиња. И поред тога што за себе може да каже да је “сам свој газда” ријешио је да оде на далек пут, промијени чак пет авиона, неколико градова и стигне на крањи сјеверозапад Америке.

"Често сам са својим пријатељима причао о овом послу и слушао о људима који су отишли да раде и вратили се са великом свотом новца. Ја сам у агенцији аплицирао у марту, и већ у јуну кренуо за Аљаску. Био сам тамо два мјесеца и два дана, и за неколико дана се поново враћам, јер у јануару креће зимска сезона тамо", додао је Зоран.

Радни дан од 16 часова

Како прича, свака агенција, као и компанија различито плаћа, али углавном су сличне цијене.

"Моја сатница се плаћала десет долара, а радно вријеме је било 16 сати. Од тога углавном се ради око 10 сати ефикасно. Паузе су на сваких 4 сата по 15 минута или по пола сата одмора", додаје Зоран Вучинић.

Мото већине Срба, али и осталих радника јесте то да свако дође и поштено ради, али да се увијек врати свом дому.

Зоран каже да и поред свих погодности не би могао да остане и живи у Америци, с обзиром на то да га у Србији чека његова кћерка, као и сталан посао којим се бави.

Најљепше од свега што је оставило утисак на Зорана као и на све Србе којих је тамо заиста много, јесте то што нико не гледа одакле си дошао, које си вјероисповијести, сексуалног опредјељења. Сви се једнако друже и поштовање влада међу свима њима.

(Блиц)