"Онај ко не може да контролише себе, не може ни моћ коју има над полицијом"

Крај 2018. године обиљежио је обрачун полиције Републике Српске са са грађанима на Тргу Крајине у Бањалуци, који су протестовали због неразјашњене смрти младог студента Давида Драгичевића. Иако су окупљања грађана била мирна и нису имала никакве друге захтјеве, осим захтјева за ефикасном истрагом убиства око кога се се испреплитале разне сумњиве околности и саучесништва, укључујући полицијска и политичка, полиције је против демонстраната употријебила силу и протестна окупљања забранила. 

Слика Давидове мајке Сузане, која са болом у срцу и сузама у очима, иде од полицајца до полицајца и пита «имаш ли мајку», антологија је мајчинског бола - слика која ће бити парадигма људске безосјећајности и државног насиља. 

Прошлогодишње сцене несразмјерно употријебљене силе према грађанима Бањалуке обишле су свијет. Чак су се и држављани других држава (Шведске) нашли на мети полицијске репресије. Такво полицијско насиље према грађанима који се боре за своја људска права није се до тада могло видјети на овим просторима. Није га било чак ни у случајевима паљевина зграде Предсједништва у Сарајеву, или зграде Општине у Тузли. 

Полиција је употребу силе објашњавала ометањем јавног реда и игнорисањем полицијских наредби. Имајући у виду повод и захтјеве грађана, то нису били ни увјерљиви, ни разумни аргументи. За суспендовање права грађана на мирне протесте није постојао законски основ, као легитиман и сразмјеран циљ. Држава је имала много начина да ријеши проблем окупљања узнемирених грађана. Разумна политика би осудила злочин и захтијевала од надлежних институција ефикасну истрагу. Могла је у том циљу да предузме различите мјере. Могла је влада да смијени министра полиције (што би се десило у већини европских земља). Могла је да се затражи одговорност тужилаца који нису контролисали истрагу.

Могао је главни тужилац Републике Српске да преузме предмет и да истрагу повјери најспособнијим тужиоцима. Могла су у истрагу да се укључе и друга тужилаштва. Било је много простора за очување повјерења у институције и владавину закона. Власт се, поред свега, одлучила за репресију, која је нанијела огромну штету угледу Републике Српске и Бањалуци као отвореном граду младости и урбане љепоте. 

Претходна полицијска спорост у разјашњењу нестанка Давида Драгичевића и брзина у објављивању узрока његове смрти, унијели су толико смутње у случај да је у јавност отишла порука да Бањалука није слободан град и да се у том граду може изгубити живот, а да кривац никада не буде пронађен.

Покушај да се за изгубљени имиџ Бањалуке као слободног града оптуже грађани који траже правду, додатно је раширио увјерење да је Бањалука град безвлашћа у коме полиција не штити слободе грађана него их гуши демонстрирајући неконтролисану моћ. Такве формулације ће се дуго провлачити кроз извјештаје о грађанским и политичким слободама у Републици Српској.

Полицијска репресија против грађана настављена је подношењем неуобичајено великог броја прекршајних и кривичних пријава против грађана и чланова неформалне групе "Правда за Давида", која је наступала као организатор грађанског протеста. Вишак полицијске ревности није имао границе: Међу осумњиченима за прекршајне преступе због нарушавања јавног реда и угрожавања сигурности нашли су се и Давидови родитељи! Како нормалан ум може да реагује против овакве људске безосјећајности, осим клетвом каквом се Мајкл Мур обрушио на америчке капиталисте у књизи «Беле глуперде»? 

Није само полиција на случају "Драгичевић" изгубила углед. Тешко је посрнуло и  правосуђе. Само годину дана од неразјашњених убистава Давида Драгичевића у Бањалуци и Џенана Мемића у Сарајеву, повјерење у правосуђе спало је са 41 на само 19 одсто. Нико више у овој земљи не вјерује у правду и владавину права. Изгубљен имиџ Бањалуке није ништа у односу на овакав губитак повјерења грађана у владавину права. 

На измаку ове године поново је један полицијски скандал послао у свијет ружну поруку о полицији Републике Српске. Министар полиције, који се често налази тамо гдје не би требало да буде, на засједању Народне скупштине ударио је песницом једног младог народног посланика, претходно му бацивши у лице хрпу папира. Касније је то правдао несувислостима које су још више разголитиле његову ароганцију и безумље. Правдали су поступак министра и народни посланици из владајуће парламентарне већине, као да је полицијско песничење народних посланика нормална ствар.