Шта би било, кад би било из визуре историчара?!

А који догађај би Вук Драшковић промијенио у српској историји и зашто?

“Било је што је било, ништа из прошлости се не може променити. Ово је и тачно и нетачно, истовремено. Историја, као оно што је прохујало са вихором (гоне wитх тхе wинд), учитељица је живота.

У прошлости су, често, и кључеви за садашњост и будућност народа и држава, јер оно што је било умије и да се, као дух, придигне из гроба, иако не никада као вјерна копија умрлих догађаја, него као понављање сличних изазова, збивања и заблуда.

Опредјељење за демократску Европу, а не за апсолутистичку и 'братску Русију', краљ Александар Обреновић платио је својим животом.

Зар Србија, 117 година касније, није пред истим избором? Зар се 1991. нису поновили покличи 'родољубаца' из 1918. о Великој Србији, све до Вировитице, Вараждина, Карловца и Огулина?

У авантуру коју је одбио регент Александар 1918. кренули су послије 73 године са катастрофалним и срамним исходом и за српску прошлост, и за садашњост, и за будућност. Као гавранови, гракћу на рушевинама велике државе и за слом криве Запад и Америку.

Шта би било и чега све не би било да 1934. у Марсељу није убијен творац Југославије? Неоспорне историјске чињенице упућују и на неоспорне одговоре. На своје посљедње путовање Александар је кренуо са суморним сазнањем да је версајска Европа на издисају и да је на смрт осуђена оног тренутка када се Америка повукла из Европе, а Конгрес САД одбио чак и да ратификује Версајски споразум.

Увијек сумњичав према британским намјерама, одан пријатељству са Француском и уплашен од опадања њене моћи, непоколебљив у одлуци да са бољшевичком Русијом не успостави ни дипломатске односе, а укљештен између све моћнијих Италије и Немачке, он је, правовремено, склопио војни савез са Румунијом, Грчком и Ататурковом Турском.

И по броју становника и војних дивизија, тај пакт је био гаранција за одбијање сваког потенцијалног агресора. Ни Хитлер ни Мусолини не би се 1941. усудили да отворе балкански фронт.

Нешто касније, кад се Хитлер заглавио на руском ратишту, војске балканских држава, уз подршку западних савезника, ступиле би у рат и поспјешиле брзи слом Трећег рајха. Усташке НДХ не би било, ни Јасеновца, ни Јадовног, ни комунистичке револуције.

Краљевина Југославија била би међу оснивачима НАТО алијансе и чланица ЕУ од њеног оснивања. Држава би, вјероватно, била федерализована и у њој би данас живјело више од 30 милиона људи. Тако, нажалост, није било. А шта ће бити?

Америка се, као некад, удаљава од Европе, Британија одлази из ње, у Немачкој надиру неонацисти, у Италији фашисти, Русија слави Стаљина и диже му споменике, Француска све усамљенија...

А овде, гдје је некад била Југославија, нестаје народа. Бјеже на Запад стотине хиљада и Срба, и Хрвата, Бошњака, и Албанаца, и Македонаца, и Црногораца. Бјеже од безнађа, од мржње која се тови и надима, од ријечи-убица, које призивају нова бојна поља".    

(Агенције)