Гангрена царује?!

На шта прво помислите када погледате ову слику? На бацача копља? Човека који јуриша на ватру? Дон Кихота без Росинанте? Биберче који боцка огњенога змаја?

Човек би рекао да је ствар око Бадњака једноставна. ПР службе једва чекају овакве догађаје како би васколикој јавности показале богоугодна лица народних представника.

Уосталом, попут Доријана Греја, они своју праву природу чувају на скривеном месту. Међутим, ако су актери дилетанти, готово се лако претвори у вересију.

Ту баш ништа не може да крене по злу, размишља просечни ПР уочи Бадњег дана.

Послаћемо камере да забележе најбољег међу нама. Да људи виде да је у духу православном иако обитава и у Сарајеву. Добро би дошло и дете, унук најбоље, као симбол да се традиција преноси са деде на потомке, те да ову земљу има ко да наследи.

Додуше, први унук ће, за разлику од просечног, баш имати чему да се радује након деде, али људи о томе неће размишљати док гледају како се сече Бадњак. Њега још увек свако може да приушти. Ето конекције са најсиромашнијим међу нама. Али, авај.

Не само да се један са метром преко леђа и секиром устремио на гранчицу храста, него је она пружила отпор кога се ни библијски Давид не би постидео. Као да дрвосеча трактора видео није. 

Навијало се на друштвеним мрежама за крхки храст који је, након много муке и савладан.

Али, љубав је слепа, па медији у својој фасцинацији ликом и делом првог члана нису препознали комичност призора, који је врло брзо прошао као цар из бајке.

Док је го парадирао, публика се полако трезнила примећују његову нагост.

Оно што је директива глобално (у нашем случају република је цео свет!), преноси се и, што је важније, слепо примењује локално. А ако је локал још на југу, трагикомична димензија је неминовна.

Елем, проклетство да човек жели баш оно што му недостаје очитовала се и на том месту. Величина јесте императив на југу. Не само да је градоначелник са храстовим копљем јуришао на огањ, него су се похвалили и да им колона аута никада није била дужа. А да профана естетика доживи кулминацију, побринуло се скупина распеваних птица, такорећи јато, под вођством извесног Јандре. Они који о прослави одлучују су сматрали да је наречено јато са својим предводником права мера за стадо које, опет, има свог чобанина.

Организатор је, дакле, публику и забављаче видео као музички пандан политичког догађаја који се обележава. Неупућени би то доживели као увреду, али да такви нешто знају питали би се овде и одлучивали, а не би били у запећку или, ако су имали више среће, у иностранству.

Одсуство мислећих користи из све снаге и премијер који је својеврсна ходајућа реклама за 2020. годину. 

Наиме, чим њега видите јасно вам је да ће година бити као балон од сапунице. Много ће вам обећавати, чак ће у једном трену све то и лепо изгледати, можда ћете видети и дугу. Али ако посегнете за конкретним, пући ће вам пред очима.

Премијер је за све недаће окривио себичне људе који не рађају децу и не пуне буџет.

Такви себичњаци су кочница за развој републике, па ће власт морати да повећава порезе. А док се не слију паре од пореза, приморали су нас да подигнемо и који кредит, што смо већ учинили.

Иначе напредујемо незамисливом динамиком, посебно је лепо кад попијемо лекове.

 Зато ће се премијер побринути да добијемо јефтиније пилуле из Русије од којих ће нам стварност бити још лепша.

И тако, са Вулином као симболом напретка кога смо одликовали и пригрлили као амајлију, година може да почне. А ко преживи, нека приповеда.

(Директ портал/Миланка Ковачевић)