ЕРС донијела мјере супротне закључку Владе Српске

Наиме, Влада Републике Српске је 27. марта донијала закључак у којем у тачки три наводи да „цијени да је тренутак да сви запослени у институцијама Републике Српске покажу хуманост и солидарност, те с тим у вези предлаже да запослени, чија су нето примања до 1.000 КМ, издвоје до 5% од износа своје нето плате, а запослени, чија су примања у нето износу преко 1.000 КМ, издвоје до 10% од износа своје нето плате, у корист Фонда солидарности за обнову Републике Српске“.

Управа ЕРС, односно њен Штаб за праћење епидемиолошке ситуације, је 30. марта донио низ мјера у којима, између осталог, препоручују да радници издвоје пет, односно десет одсто од своје нето плате.

Гледајући мјере ЕРС, радник не може добровољно да издвоји нпр. 3% или 7% од своје плате, што има право према закључку Владе.

Поред тога, данас су зависна предузећа ЕРС широм Српске одаслала дописе у којима траже да се у року до два дана доставе потписани обрасци радника са изјавом да су сагласни за издвајања из плате у назначеном износу, односно 5% и 10%.

<имг срц="/стораге/имагес/2020/04/08/283630/ерс-донијела-мјере-супротне-закљуцку-владе-српске-2.wебп" алт="" wидтх="768" хеигхт="693" />

<стронг>И мјере ЕРС-а о радном времену незаконите

Поред мјере ЕРС о проценту добровољног издвајања радника за Фонд солидарности, ЕРС је донија и други низ мјера.

Божана Цвијић из Адвокатске канцеларије „Стевановић“ на захтјев чланова Синдиката радника ЕРС-а дала је тумачење мјера донесених у ЕРС поводом пандемије вируса корона те неке оцијенила незаконитим.

„У погледу увођења шесточасовног радног времена, поставља се питање на који начин исти сматрају да то погодује превенцији ширења епидемије короне. Колективни уговор, а који је правно обавезујући за све стране потписнице, јасно предвиђа да је пуно радно вријеме 40 часова седмично, док је одредбом члана 57. Закона о раду предвиђено да пуно радно вријеме не може бити краће од 36 часова седмично, док је сваки други период трајања радног времена у току једне седмице непуно радно вријеме и не могу се остваривати иста права“, истакла је Цвијићева.

Додала је да се процес рада може организовати у више смјена од по 6 или 8 часова, али и у том случају збир седмичног рада мора износити предвиђени број часова за пуно радно вријеме. 

„Како се у конкретном случају предметним мјерама предлаже увођење 6-часовног радног времена за раднике који нису неопходни за обављање непрекидног процеса рада, то је јасно да је предметна мјера апсолутно незаконита“, истакла је Цвијићева.

Додала је да је јасно да послодавац може раднику дати више права него што му Закон о раду пружа, а тиме и шесточасовно радно вријеме, али исто мора бити регулисано Колективним уговором, Правилником о раду или Уговором о раду. 

„С наведеним у вези, за потребе овакве формулације и увођења шесточасовног радног времена које би се сматрало као пуно радно вријеме, неопходно је да се приступи измјени Колективног уговора или појединачних уговора о раду“, нагласила је Цвијићева.

Додала је да би образложење, које не постоји, могло послужити као оправдање такве одлуке, односно и у том случају би та мјера била нелегална, али легитимна с обзиром на ванредну ситуацију/стање. 

„Што се тиче прековременог рада, Колективни уговор јасно дефинише у којим случајевима може доћи до прековременог рада и под којим околностима се од радника може тражити обављање рада дужег од законом предвиђеног, те могућност увећања плате за 30 одсто“, навела је Цвијићева.

Она је истакла и да мјера која прописује да се прековремени сати компензују у слободне сате и дане није проводива из разлога што то ничим није предвиђено као законска или подзаконска категорија. 

„Јасно је да радници који због епидемије и мјера које се морају спроводити, а на захтјев послодавца, остваре прековремене сате, да за исте требају на одговарајући начин задовољени у виду увећања основне плате за прековремени рад“, истакла је Цвијићева. 

У погледу категорије “изузетан допринос” предвидјено је увећање плате до 7%, али Цвијићева оцјењује да је Правилником о изузетном доприносу то формулисано превише опширно и не даје јасну слику о каквој стимулацији се ради. 

„Слиједом свега наведеног, јасно је да не постоје законска упоришта за обавезу увођења свих предметних мјера, изузев оних које су стварно донијете у складу са начелима превенције, одговорности, солидарности, заштите и слично и које су резултат оперативног спровођења одлука донијетих од стране виших инстанци. Иако ванредно стање и ванредна ситауција доводи до укидања и ограничавања појединих људских права и слобода, исти никако не могу довести до њиховог апсолутног дерогирања и занемаривања позитивних, важећих законских и подзаконских оквира, те општих аката који су донијети у складу са истима“, закључила је Цвијићева.

(Цапитал)