ММФ израчунао колико ће коштати пандемија короне

Али то није једини трошак. Уз то, постоји још седам трилиона евра које државе троше како би уштедиле радна места и покренуле посао. Заједно, то резултира масовним преусмеравањем ресурса.

Питање које се поставља с обзиром на ову димензију гласи: Ко ће платити рачун?

Постоји неколико одговора. Један је: нико. На први поглед звучи непристојно, али из данашње перспективе није невероватно. Широм света богате земље попут САД-а, Јапана, Немачке и Аустрије тренутно добијају јефтине кредите, готово уз нулту камату. Дакле, ове земље могу упасти у огроман дуг, али тешко да ће то осетити све док могу обновити зајмове изнова и изнова једнако јефтино. 

Као резултат економског застоја, многи инвеститори ионако не знају где да уложе свој новац. Неће се у догледно време градити нове фабрике. Многи који то себи могу приуштити, радије ће прво уштедети. Тај вишак капитала значи да ће цена новца, камата још дуго остати врло ниска. Уз мало среће, комбинација ниских каматних стопа и умереног економског раста током следећих пет до десет година могло би узроковати да се дуг који је тако брзо порастао временом смањује.

Али не мора бити тако. Шта ако економије опет почну радити глатко, а инфлација порасте? Тада би и камате порасле, а кула огромног дуга постала би скупља. Осим тога, у наредним годинама наставиће се улагња у скупе инвестиције, посебно у сврху заштите климе. Све би то и даље трошило новац који однекуд мора да дође.

Неједнакост се гледа кроз објектив богатих и сиромашних, али ту је и генерацијски јаз. То се видело већ након финансијске и евро кризе: јаз између младих и старих повећао се. Ако је циљ правичнија расподела трошкова кризе, политика би требало да циља и на те групе и тражи допринос оних чији су приходи досад били поштеђени, на пример међу пензионерима и државним службеницима.

(Телеграф.рс)