Бијељински каубој још јаше семберском равницом

70-тих година прошлог вијека, семберска равница била је поприште борби каубоја и индијанаца, захваљујући визији и ентузијазму најпознатијег бијељинског каубоја, фотографа Харија Џексона. Љубав према вестерн филмовима успио је да преточи у краткометражне филмове, и помаму за мамузама, коњима и каубојским шеширима прошири међу успаваном бијељинском чаршијом.

Хари је рођен 1944. године као Аљуш Мусли, у Тетову. У Бијељину је с оцем и три брата дошао 1952. године, и изучио фотографски занат. Ускоро је отворио и фотографску радњу у коју је уселио и свој сан. Једини који данас може да посвједочи о тим временима је његов сарадник, Јусо Муратовић, глумац и сниматељ у Харијевим филмовима.

“Хари је само живио за вестерн филмове. А били смо познати кад смо снимали, сваки дан је било по 5 новинара пред радњом”, присјећа се Јусо, помоћник шерифа Џо, из Харијевог филма “Испирачи злата”.

У живом сјећању Хари је још увијек и његовом братићу, новинару, Емиру Муслију.

<имг срц="/стораге/имагес/2020/06/10/288629/бијељински-каубој-јос-јасе-семберском-равницом-2.wебп" алт="" wидтх="1028" хеигхт="1600" />

“Тај његов хоби је прерастао у пасију и узео га цијелог. Био је добар фотограф. Завршио занат код чувеног Владе Корде и надоградио касније цијелим тим имиџом. Требало је у то вријеме и одлучити се да такав псеудоним узмеш, и добијеш личну карту на то име. Живио је сав у томе. Неки му пребацују како је у то трошио сав новац, није све то било јефтино, камере филмске нису биле доступне, као ни филмске траке, али успио је он са својом супругом да направи и кућу. Имао је и три кћерке Џениту, Џенету и Вирџинију”, приповиједа Емир.

Једна од локација за снимање био је каменолом код Угљевика. Ту се снимао филм, који је и највише коштао, “Испирачи злата”.

“Овдје смо снимали Роме, они су били Индијанци. Мотором смо долазили овдје, два дана се снимало. Замислите сад, Хари је имао мотор и три пута је до Бијељине долазио по сваког од нас. А за Роме смо изнајмљивали ауто јер их је било пуно, око 25. 5 пута се Хари враћао по њих. Дуго је и маскирање трајало, черупали смо пијетлове за перје, шминкали их...све то за 4 минуте филма”, сјећа се тих година Муратовић.

<имг срц="/стораге/имагес/2020/06/10/288630/бијељински-каубој-јос-јасе-семберском-равницом-3.wебп" алт="" wидтх="712" хеигхт="534" />

Канцеларија шерифа се налазила у бараци у Амајлијама, а сцена са испирањем злата се снимала код воденице у близини Угљевика.

“Наравно да су га сви озбиљно схватали јер када ви у приградском насељу Јабануша читаву композицију воза зауставите три пута јер онај није успио да наскочи са коња, а путници стрпљиво чекају, јер снима се филм”, сјећа се неких сцена и Емир, а Јусо додаје:

“Ми смо куповали ћевапе машиновођи и ракију доносили, да би он доласком у станицу пустио писак, а ми смо са коњима и каскадером долазили у галопу, и нападали воз”.

Познати српски режисер Срђан Карановић је дипломски рад полагао код њих, па се екипа каубоја и сам Хари касније појављује у његовом филму “Мирис пољског цвијећа”.

Хари је био строг на снимањима, снимало се од јутра до мрака.

“Памтим да, кад год нам је долазио у госте, било је то пригодом да се гледа неки вестерн филм. Онда он донесе микрофоне, снима топот коња, пуцњеве, јер то ће требати за његов филм. И тако, сав је био у томе. Хтио сам и ја да будем присутан у монтажи, једне прилике, не би ли мало научио како се то ради. То је био и фотографски атеље, али и свратиште да се поразговара”, живе су слике још увијек у глави, тада младом Харијевом братићу.

“Пуно се пута понављало. Хари је обучавао глумце. Учио их како да ходају и понашају се јер школованих глумаца ту није било”, каже Јусо о свом блиском сараднику, пријатељу и визионару.

<имг срц="/стораге/имагес/2020/06/10/288631/бијељински-каубој-јос-јасе-семберском-равницом-4.wебп" алт="" wидтх="466" хеигхт="631" />

“Када размишљам о његовом животу, некако су ми ту мјеродавни филмски критичари који су о њему хвалоспјеве написали , Богдан Тирнанић из Београда, те из Загреба филмски критичар. Он је ишао и на фестивале документарног филма и вестрена, надограђивао знање”, каже братић овог бијељинског умјетника.

13-так краткометражних филмова у Харијевој, који су трајали од 15-так минута до пола сата угледало је свјетлост дана. Нажалост, врло мало је од реквизита данас сачувано.

“То се годинама проналазило, чизме, мамузе, шешири, није до тога било лако доћи нити је било доступно као данас. Кажу да је из куће гдје је живио, када се та друга породица уселила, неколико коњских шпедитера одвезло на смеће све оно што се на снимањима Харијевих вестерна користило”, прича нам радо о тим временима Муратовић, и додаје:

“Коње смо изнајмљивали из села, Модрана, Сувог Поља и сви су били поносни да нам дају коње за снимање, а Хари је водио рачуна о њима у тим данима када су код њега. Имали смо и једног каскадера ту у Модрану, Ђоју Настића, који је иначе учествовао и холивудским остварењима, када смо имали потребе за каскадама. Сви смо тај новац скупљали из својих џепова. Хари је имао радњу и све је овдје улагао. Ја сам имао радњу у Јањи, па сви смо помало. Довољно је било да сви помало сакупимо за храну<стронг><ем>”.

“Хари је био добричина. Тако је и завршио. Зидали су неком пријатељу кућу, излијевали плочу, сјели да ручају и њему је пукла срчана аорта...1999 године” присјећа се његов братић.

Омаж града урбаној легенди, мурал Хари Џексона, насликан је на згради биоскопа. Мит каже да је Хари негдје сакрио и закопао један добар дио сценског богатства, које до данас није пронађено.

Последњи бијељински каубој, замјеник шерифа, Џо, још јаше семберском равницом...

БН ТВ