Он је инструктор вожње са стажом преко 60 година

Ауто-мото друштво се у Бијељини налазило гдје и данас, ту је било неколико дрвених гаража гдје су се одржавали камиони остали из ИИ свјетског рата. Мијо каже да га је свијет аутомобила привлачио још из дјечачких дана, па је почео често долазити у друштво и све дуже се задржавати.

“Ту су ме прихватили и тако је кренуло. Читавог живота сам обучавао из хобија, није ми то било основно занимање, али то сам волио да радим”, каже први инструктор вожње у Бијељини.

Након што је завршио Учитељску школу, животни позив га води другим путевима, али се увијек враћао аутомобилима и обуци. Он сам је возачки испит положио као 18-годишњак.

“И то на неком остину који је био у Ауто-мото друштву, енглески. Волан на лијевој страни. Први пут сам сјео за управљач, а волан на лијевој страни. На том сам возилу научио и на крају полагао. А моји кандидати на почетку су обучавали на камионима “додговима”, заробљеним у рату. Довозили смо их из касарни из Београда и Сарајева, па смо их поправљали и на њима обучавали. Дуго времена после обучавао сам на италијанском фиату 1100 “миллеценто”. Ручица мјењача је била на управљачу. Кандидата није било пуно, полагали су имућнији, који су имали однекле да набаве возила, није се то полагало онако, да се има возачка дозвола”, појашњава Цвјетковић.

Бензинске пумпе у граду није било, гориво је долазило у тадашњи Универзал, на излазу из града, точило се и носило у канистерима. Жене су ријетко полагале, углавном у пару са брачним партнером. Није било ни пуно условних путева, па је вожња током обуке ишла од Бијељине до Ердевика. За лиценцу инструктора није било потребно пуно.

“Довољно је било двије године да ти је је стара возачка дозвола и обучавај. Тек касније је дошло да се полаже возачки испит, па је и то масовно почело. Полагало се у Сарајеву. Обука се разликовала пуно од ове данашње, испитивач је имао право да те наведе на грешку. То је све изгледало као нека игра. На овом камиону што сам Вам помињао, сједне са мном десет кандидата. И возимо до Ердевика, на смјену. Тако пар пута одвозамо и то је обука. Ни случајно се није дешавало да неко млађи дође да се учи. Старији људи углавном, и са села дођу са шубаром на глави. Корпа пуна сувовине и свега што треба, да се почасти”, приповиједа Миодраг.

У граду је постојало свега неколико аутомобила и мотора. Број на регистарској ознаци означавао редни број возила у републици, а један од њих, сигурно најзанимљивији, припадао је управо Мији.

“Први ауто је био опел олимпија кабриолет, онај из рата за задњим точком позади закаченим. Имао сам и мотор. Дођем пред општину, паркирам се, искупе се испред да виде. А сад, хеликоптер може да се спусти, неко ће се тек окренути. Све је узнапредовало, и нека је”, присјећа се Мијо.

За "А" категорију није положио из првог пута, пао је на теорији, која била много другачија него данас.

“Нисам знао под којим се степеном веже приколица на мотоцикл. Тада се тражило велико познавање мотористике. Морао си да знаш више него механичар да би положио. Најтеже ми је било магнетно паљење, што сада и не постоји”, присјећа се Мијо тих времена.

Обучава кандидате до данашњег дана.

Кључно је, каже, за кандидата стрпљење и сачекати да усвоји све оно чему га учи, неком се то деси прије а неком касније. Правила су се измијенила и свима им се прилагодио, а измијенили су се и кандидати и њихови прохтјеви.

“Једног момка сам обучавао и говорим ја њему гдје да скрене, куда да вози. Он у једном моменту стаде. Питам ја-шта је било. Каже он, јесам ли ја теби платио? Реко, јеси. Е, каже он, за моје паре хоћу да возим гдје ја хоћу! Али смирио сам и њега, спустио на земљу врло брзо”, прича кроз смијех чика Мијо.

Мноштво савјета, и сви се односе на безбједну вожњу, нарочито мотористима, радо дијели Мијо Цвјетковић, а основни су ови:

“Прва брзина креће, друга скреће, трећом вози, а четвртом и петом Боже помози...”

<ифраме срц="//www.yоутубе.цом/ембед/7оХ6МДдЛа-Q?феатуре=yоуту" wидтх="560" хеигхт="314" аллоwфуллсцреен="аллоwфуллсцреен">

БН ТВ