Жила куцавица Бијељине- Улица која је увијек добијала имена државника
Када би сте кренули у упознавање Бијељине, најбоља почетна тачка за то би била Карађорђева улица, од зграде општине до Соколског дома, у самом центру града. Готово да не постоји грађевина која не крије неку тајну и која нема историју, а захваљујући разним степенима заштите, приче које се крију иза њихових врата није покрио бетон и декор савременог доба, још увијек. Мијењале су се фасаде старих зграда, али и имена...
“Ова улица је увијек добијала имена државника, најзначајнијих политичких личности. За вријеме Аустро-угарске звала се Вилма Штрасе, за вријеме Краљевине Југославије звала се Улица краља Александра, наравно па за вријеме СФРЈ-Титова, односно улица Маршала Тита, и од 1992. године зове се Карађорђева. То је иначе стари бијељински Корзо и једна од жила куцавица Бијељине, једна од најзначајнијих артерија града”, појашњава кустос у Музеју Семберије, Зоран Мидановић.
Зграда Музеја, на самом почетку улице саграђена је давне 1876. године и мијењала је намјене током година.
“Прво је била прво зграда турске администрације, па зграда представништа за вријеме Аустро-Угарске, па Суд до 1963. године, док није направљена данашња зграда Суда. Па је била основна школа овдје, данашња “Кнез Иво од Семберије” од 1963.-1977. и након тога, од 1978. па до дана данашњег, Музеј”, каже Мидановић.
Преко пута Музеја је зграда општине, најзначајнија у Бијељини. Мидановић каже да тендер за њу потиче из 1910. године. Пројектант је извјесни Симо Симић, родом из Тузле. После Музеја, налазила се Комунална школа.
“Односно основна школа из времена Аустро-Угарске, направљена 1886. године, у којој је између осталог, као што и стоји на табли на згради служио као учитељ Силвије Страхимир Крањчевић, један познати хрватски пјесник, од 1888.-1892. године.
"После је прешао у Ливно, које је тада важило за босански Сибир, ко год није ваљао за остале градове слали су га у Ливно, колико се сјећам то је био случај и са Јованом Дучићем”, надовезује се Мидановић.
Преко пута ње је једна од најљепших зграда у Бијељини, зграда Комуналне банке, једина у ренесансном стилу, направљена 1905.-1906. године.
“Па након ње је зграда данашње Музичке школе, гдје се налазила Прва српска штедионица, зграда из 1909. године. Први српски банкарски завод, који су држали српски капиталисти, за вријеме Аустро-Угарске се ту налазио. Преко пута ње је се налази чувена кућа са оним лијепим балконом која је припадала апотекару Алексићу, а он је био између осталог био познат и као глумац у аматерском позоришту “Сцена” прије ИИ свјетског рата. Дакле био је један од најугледнијих грађана тадашње Бијељине. Па даље, преко пута се налазила једна кућа, која више не постоји, али интересантно да је ту рођен јеврејски сликар Хаим Пинто, 1907. године, 1970. је умро. Након што се преселио у Тузлу гдје је живио до почетка ИИ свјетског рата, сели се у Мексико, и тамо је радио као професор на Ликовној академији. То је вјероватно један од највећих сликара кога је Бијељина дала, а ето интересантно да је мало познат у нашој средини”, додаје кустос у Музеју Семберије.
1892. године, на мјесту данашње Аутобуске станице, изграђен је Хотел “Дрина”, једна од најљепших грађевина коју је Бијељина имала, нажалост, срушен крајем 60-тих година прошлог вијека, а децембра 1970. отворен нови Хотел “Крин”, преко пута. Ту, на такозваној Јеврејској мераји, налазила се прва и једина бијељинска синагога.
“Направљена 1895. године, а срушена после ИИ свјетског рата. Ту су бијељински Јевреји имали свој храм. Дјелимично су били Сеферади, односно шпански Јевреји, а дјелимично Ашкенази, односно њемачки Јевреји, али су имали заједничког рабина и молитву”, наглашава Зоран Мидановић.
Даље низ улицу издваја се кућа Марића.
“Јеврејска кућа, ако се не варам је ту била, гдје је живио доктор Семо Јаков, а после адвокат Марић. Ту је рођен познати неуропсихијатар Јован Марић који је написао ону чувену књигу “Какви смо ми Срби”. Дакле у овој улици је било прилично “селебритија”, што би се рекло данашњим ријечником. На лијевој страни, на крају улице живио је апотекар Млинарић, неколико апотекара је у илици живјело. Улица се завршава Соколским домом направљеним између 1929. и 1932. године, који се, ево коначно и реновира”, додаје Мидановић.
Пошто је Карађорђева улица дуго била корзо, ту су Бијељинци ишли у шетњу, односно шпацирунг. А он се завршавао у бившем Хотелу “Дрина”, центру културног и забавног живота у Бијељини на пићу, сједељци, разговору и плесу...
<ифраме срц="//www.yоутубе.цом/ембед/рВQсТyтипЛw?фбцлид=ИwАР11НсЈЛф-Уун-гИЈје8еР-хД7-еXк_аwдБ_960хрXизЛYо6yЕФОгОЈуВXк" wидтх="560" хеигхт="314" аллоwфуллсцреен="аллоwфуллсцреен">ифраме>
БН ТВ
Повезане вијести
Коментари (8)
Силвана
Лијепо сте све описали. Знам сваку куцу,врата,прозор...Врацају се сјецања. Код Синагоге су зивјели сви јевреји. Познајем једног лично,мама му је родјена у Бијељини,био мој зубар,овде у ЦХ. Бијељинка
Бранко гидиц
Скола се звала Фадил Јахиц Спанац.
Злата
Једном сам дошла у Бијељину, веома млада. Радила сам свој посао и заволела и град и народ пуним срцем. Данас кад су прошле године, а скоро и живот, болно ми сећање на све те дивне дане и дивну Бијељину која је била предивна да свим својим различитостима. Сузе ми пођу док читам Ваш текст.велики поздрав и пишите нам још о граду наше младости.
xyy
Текст је диван ! Било би лијепо да нам, с времена на вријеме, поклоните чланак о историји нашег града . Ми, који смо рођени у овом граду , волимо да се присјетимо неких старих и лијепих времена , прошлости нашег града.Хвала вам .
Србољуб Влаховић-Цигановић
Превише историје, рекао је једном један човјек поријеклом са побједничког камена црквеног врха.
Брчанска малта
Свака цаст за текст. Очекујемо наставке и за друге дијелове Бијељине.....
Оставите коментар
Коментари се објављују након одобрења модератора.