Након 14 година, тројке стигле у јеку короне

Јанко, Мирка и Јакуб Петраш, пријевремно рођене тројке усред првог таласа епидемије вируса корона, коначно су на окупу са мамом Аном (35) и татом Мирком (37) у насељу Падина у општини Ковачица. Након 14 година борбе за потомство, њихова срећа је сад три пута већа.

Будући да су свијет угледали 28. маја на почетку осмог мјесеца трудноће, два брата и сестра морали су извјесно вријеме да проведу у инкубатору у Институту за заштиту дјеце и омладине Војводине у Новом Саду, а све је додатно закомпликовала и актуелна епидемиолошка ситуација, тако да су их мама Ана и тата Мирко поново видјели тек након недјељу дана.

Толико смо жељели дјецу да нисмо хтјели да се предамо нити да одустанемо. Зато смо кренули на вјештачку оплодњу и прве двије смо сами платили, а онда смо чули да РФЗО финансира.

Поносна мама Ана Петраш (35) каже да је Јанко при рођењу имао свега 1.570 грама, Мирка 1.540, док је Јакуб био најситнији са 1.440 грама, али да сада сви напредују и да имају већ око три килограма.

– Порођај је протекао у најбољем реду. Првобитан план је био да ми раде царски рез под тоталном анестезијом, али су се у посљедњем тренутку предомислили и одлучили за локалну анестезију тако да сам имала ту срећу да их видим одмах при порођају, да чујем њихов први плач и да их загрлим. Мојој срећи није било краја – присјећа се Ана.

Тај осјећај среће и даље држи Ану и Мирка који су 14 година покушавали да добију потомство. Нису жељели да се предају ни по коју цијену и ишли су чак четири пута на инсеменацију, а затим и четири пута на вантјелесну оплодњу.

– У старту смо знали да моји полицистични јајници могу да представљају проблем, тако да смо “прескочили” сву ону дијагностику кроз коју многи пролазе. По савету лекара кренули смо са инсеменацијама и прва је била успјешна, али је нажалост у раној фази дошло до прекида трудноће. Пробали смо још три пута и онда су нам рекли да не вреди и да морамо на вантјелесну оплодњу.

Толико смо жељели децу да нисмо хтјели да се предамо нити да одустанемо по било коју цијену. Зато смо кренули на вантелесну оплодњу и прве двије смо сами платили, а онда смо чули да РФЗО финансира. Одобрена су нам средства и уз помоћ др Зорице Црногорац у Новом Саду коначно смо сазнали да ћемо постати тата и мама – прича нам Ана.

Она и супруг су се надали да ће добити близанце, али је први ултразвук показао само један плод. Без обзира на све, и то је био огроман разлог за славље у породици Петраш.

– У одређеном стадијуму дошло је до хиперстимулације, односно реакције јајника на хормонску терапију. Практично, почели су да производе пуно течности која се скупљала у абдомену, тако да су ме смјестили у породилиште у Новом Саду. Урађен ми је други ултразвук и доктори су ми рекли да је беба добро. Међутим, код трећег ултразвука доктор ме је питао: колико је убачено ембриона приликом вантјелесне оплодње? Упитала сам зашто ме то пита, а он је уз осмех рекао: зато што видим три бебе – прича нам уз осмјех Ана.

Каже да би сигурно пала у том тренутку да није лежала на кревету и да је од среће одмах почела да плаче, само мислећи о томе како ће што прије да јави супругу Мирку.

– Чим са се дочепала телефона, звала сам Мирка и питала га да ли сједи или стоји, пошто имам лијепе вести. Тек када ми је рекао да сједи, саопштила сам му да ћемо имати троје дјеце и испричала му шта се издешавало. Онда смо заједно плакали од среће – присећа се наша саговорница.

Срећни су били и становници Падине, јер су чули да ће у свом комшилуку први пут у историји места имати једне тројке.

– Падина је мало место и скоро се сви познајемо, тако да су сви били пресрећни и стизале су честитке са свих страна. Морам признати да је било и оних забринутих који су питали: како ћете сада, како ћете то све финансирати и слично. Ја нисам запослена, а муж ми је професионални возач и живимо са његовим оцем.

Сада нам долази једна дјевојка да помогне, а иначе све радимо сами. Поносни деда нам је главни кувар, Мирко купа дјецу, храни их и сваки слободан тренутак проводи са нама, пошто мора да ради. Мислим да ако има слоге, разумевања, подршке и љубави у породици, онда се уз добру организацију све може. Нама је битно да имамо све за дјецу, да нисмо гладни и жедни, да су нам плаћени рачуни и немамо страх да ћемо остати без средстава за живот. Не кажем да је лако, али све може да се издржи уз доста љубави, а то ми на срећу имамо – поносно нам каже Ана.

Признаје да им пуно значи то што су уз помоћ РФЗО могли да финансирају вантелесну оплодњу, јер су их претходни покушаји доста коштали, али да не жале ништа када виде осмех Јанка, Мирке и Јакуба.

(Блиц)