Мали тракториста из Варивода: 25 година од "ОЛУЈЕ"

Прогнаници су кренули у избјеглиштво у непрегледним колонама из Книна, Бенковца, Дрниша, Врлике, Глине, Петриње и других крајишких мјеста. Четврт милиона Срба упутио се својој матици – у Србију.

Око Пантелиндана, крсне славе Бијељине, невољници који су имали среће да преживе све страхоте бјежаније, стигли су у Семберију. Међу своје. Хиљаде њих, а онда су кренули даље преко ријека Саве и Дрине.

И након четврт вијека сјећања на невољнике који бјеже испред сигурне смрти не блиједе. Јасне су и навиру. Иду све једна за другом. По реду: уплашена лица дјеце, исплакане очи жена, увоштена лица стараца... Мук.

Два повећа комбија стају на улазу у Бијељину. Усред Шимуновог поља. Тада је оно било пространа пољана, а сада је ту“ Агротржни центар“ и градилиште привредних објеката. 

Тек свануло. Сунце још изнад врхова прекодринских гора. Пружа дуге јутарње зраке. 

- Гдје смо, браћо? – тихо пита возач првог комбија. 

- У Бијељини сте. На сигурном сте – узвраћамо.

- Колико је до Дрине? 

- Десетак километара – рекосмо.

- А до Саве... До те Раче? 

- Мало више од двадесет километара - одговарамо.

- Рекоше да има и неки мост у Шепку. Гдје је то? – стидљиво пита невољник.

- То је, пријатељу, тридесетак километара уз Дрину. Према Зворнику, а преко пута Лознице – објашњавамо.

- Далеко, брате. А пошли смо у Бачку. Тамо има доста наших рођака... Идемо њима, па шта Бог да – уздахну возач и загледа се ка истоку. 

Знао је да је тамо спасоносна ријека Дрина – и крај бјежанији. У возилима жене и дјеца. Малишани од десетак, дванаест, петнаест година. Тек су се пробудили. Уплашени. Ваљда и због тога што су угледали пространу равницу. 

- Како би успут? – упитасмо возача.

Он и даље гледа на исток. У рано јутарње сунце које је одскочило, за њих на зло јутро.  Лице му увоштено. Очи као да су му стаклене. Нагледале се јада и чемера, па се некако и и измијениле. 

- Како би?... Само бјежи... Ко погине или умре укопај га, укрстии му на узглавље два дрвета... Породице разбијене. Нико не зна гдје је ко?... Тако нам, брате, би на путу... По други пут би Петровачка цеста. Тукли су и авионима – једва казује возач.

Ћутимо слушајући га. Од тих ријечи обамрла нам чула. Да ли је ово ружан сан и да ли се ово заиста чујемо и видимо у равној Семберији. 

– Најтеже је било... Ооо, брате.... Најтеже је било убити обогаљене коње да се не муче, јер су им поодпадале потковице, копита истрошена и лије им крв, па сами падају... Спаса им није било... Да их живе не подеру гладни пси луталице морали смо их... – онда је заћутао возач великог бијелог комбија. Зажмурио је. Очи му се овлажиле.

Дјеца и даље уплшена. Шћућурили се једо уз друго као пилићи. Не смију да изађу из возила. Долазе им из бијељинског Црвеног крста и прихватају их. Када се окријепе онда ће наставити или преко мостова на Сави и Дрини.

Утом од Брчког стиже непрегледна колона. Крај јој је, вјерујемо негдје око Бањалуке. Иду људи. Иду, иду, иду тражећи спас.

У колони је највише трактора, препознатљивих црвених „фергусона“ произведених у Земуну. За њима препуне приколице људи и избјегличких завежљаја. Шта је у њима? То нико не зна. Ваљда шта се прво дохватило и завезало у чаршаве, ставило у вреће и торбе.

Веле да је у дијелу колоне која иде од Бањалуке, има најмање пет стотина беба. Пристижу камиони пуни невољника. Питају куда се иде за Шепак. Одлучили смо да им покажемо пут, па смо кренули испред њих.

Љекари из Зворника помажу. Дошли и лознички мадицинари. Мјере прогнаницима крвни притисак, дају им лијекове, превијају ране, неке хитно шаљу у лозничку болницу... Доктори кажу да су невољници исцрпљени од вишедневног путовања и свега онога што су преживјели у бијегу. Због тога имају главобоље, стомачне тегобе, упаљене крајнике, кијавицу... И сви несаницу.

Невољник из Петриње вели да су два дана били на киши, па су зато и ове прехладе. Хране имају, а највише добијају у Бијељини и у семберским селима. Тамо их упућују на три моста – у Рачи, Слобомиру и Шепку.

Протегла се колона од Главичица, у Семберији, до моста код Шепка – шест или седам километара. Сунце немилосрдно пржи. Посустале и машине. Трактори посебно. Преоптерећени су. Много људи а влада мук. Никоме није до ријечи. Шта се мота у мислима ових невољника? Свакако ништа доброг.

За воланом једног трактора, регистрованом у општини Книн, дријема дјечак. Вели да има дванаест година. Он дању вози трактор а ноћу и на опасним мјестима на путу, на узбрдицама и низбрдицама, у кривинама и косинама за волан сједа његов отац, веома изнемогао и исцрпљен човјек. Ни њему није му до приче...

 – Био сам ученик шестог разреда. Из Варивода сам код Книна. Зовем се Младен – рече нам дјечак када га помиловасмо по уснулој глави.

– Пуна ти приколица, Младене – рекосмо.

– Ту су ми сестра, мати, отац и стричева породица. Има и комшија који немају своја возила, па смо и њих повезли – каже мали тракториста.

Признао нам је да му је најтеже било проћи кроз Бијељини и пронаћи пут за Зворник. Вели, много је улица, а иза њега је доста возила људи из варивода. Сви су хтјели да буду заједно, па су често застајали да се преброје и окупе. 

– Једва чекам да се изујем, да оперем ноге и да се испавам. Да дахнем душом и модморим се – каже нам Младен из Варивода, покушавајући да нам и тако докаже да је већ одрастао и да подноси терет невоље која је притиснула његов завичај.

Лагано клизи колона невољника на зворничком пуру – новој Петровачкој цести. За воланима још је доста дјечака, Младенових вршњака. 

– Мука нас је натјерала да малишане научимо да возе тракторе и кола, чак и камионе. Мислили смо злу не требало, али зло је дошло. Већини ових дјечака изгинули су очеви или су остали негдје на фронту, па сада они спасавају породице – каже нам старији домаћин из петрињског села Тремушњак.

– Има нас доста из Глине. Раздвојили смо се у Бијељини. Једни хоће у Срем, други у Бачку, трећи за Београд, а ја сам кренуо за Ужице, каже нам бивши војник, тежи рањеник, који како-тако вози црвени трактор на коме је, за чудо, остала косачица за траву.

Први одмор Младену из Варивода, Петрињцима, Глињанима и осталим из колоне невољника који су, након вишедневне неописиве бјежаније из родног крша, Дрину прешли у Шепку организован је у Лозници, у Хали „Лагатор“. Вјерујемо да се и мали тракториста Младен освјежио и уснио први миран сан? Сигурно након пет или шест од када је почео рад у његовом старом завичају.

Два дана касније нашег Младена снимила је београдства телевизија како вози трактор. Била је лијепа прича. И наша је, али је ова тужнија, болнија,  опорија и јецавија, јери смо ми први срели храброг дјечака Младена из Варивода.

И, ево! Напраили смо неопростину новинарску грешку – нисмо га питали за презиме, а остале саговорнике ни за име нити за презиме. А зашто бисмо? Они су наши и спасли су се. 

(БН)