Дирљива прича из "Олује": Чекајући воз за сјевер

Перони Жељезничке станице у Бијељини до Пантелинда те страдалничке 1995. године два пута су  се празнили. На сјевер, преко ријеке Саве за Шид, а онда даље у унутрашњост Србије, испраћена су два путничка воза, крцата прогнаним Србима из Хрватске. У свком од њих било више од три хиљаде душа.

Композиције су биле дуге и до пола километра. Никада раније толико дуге путничких вагона није одједном пристизало у Бијељину. Вукле су их јаке дизел локомотиве. И тек што, у оба пута, композиција замакне иза кривине код Пољопривредне школе, пристижу нови невољници. Чини се као да извиру из земље. У ствари то је текла ријека прогнаника са вјековних огњишта из Лике, Кордуна, дијела Далмације и мјеста испод Динаре. Протезала се путем спаса доста испред Бањалуке, па до Семберије, а онда преко ријека кроз цијелу Србију.

Било је то егзодус једноог народа – понављала се “Петровачка цеста” из пјесме Бранка Ћопића из Другог свјетског рата, али овога пута била је најдужа И најтужнија  избјегличка ријека људи на свијету.

А те 1995. године љето је било врело – и са неба и са земље. Тропска температура. Све се уротило против прогнаног народа. 

У Семберију долазе људи у приколицама великих шлепера, у расклиманим аутобусима, на тракторима… Хиљаде се на перону невелике станице, углавном дјеца, жене, старци и изнемогли, гладни, осакаћени, болесни, избезумљени. Голи И боси.

Преморени, уплашени и изнурени од дугог путовања и одмах попадају по станичким ходницима, по колосијецима, по бетону, по трави која је изџикљала , јер на ову станицу већ годину дана не долазе возови. Када се овакаво страдање види, тек се тада. Нажалост, схвати шта у пуном значењу  значи израз “људи притиснули земљу”.

Породице растурене. Дјеца плачу. Смежуране старице ћуте. Мушкарци се распитују шта ће даље бити. На улазу у службену просторију плакат: “Третни воз стиже у шеснаест часова”, а онда и: “Сљедећи путнички воз стиже између шеснаест и седамнаест часова”, “Телефона нема”. А онда један жељезничар иде између народа и обавјештава их: 

- Теретни воз са тракторима, камионима и опремом, који је недавно отишао, заустављен је код моста на Сави у Рачи. Блокирана је пруга, па због тога не може из Шида да стигне путничка композиција.

За чудо – већина прогнаника мирно прима ову вијест, упркос томе што је веома обесхрабрујућа. Ваљда су такви јер су сада на сигурном. Далеко од рата и ратишта гдје су преживјели и теже ситуације.

Окупљају се невољници  по групама – комшије с комшијама, кумови с кумовима, рођаци с рођацима, саборци са саборцима… Книњани, Дрварчани, Петровчани, Граховљаци, Бенковчани… Прозборе по коју ријеч, па ућуте. Гледају на сјевер, низ пругу. Чекају спасоносни воз да их одвезе у Србију. Распитују се о својима успут погубљеним. Да бар има телефон, па да се јаве својим рођацима, онима из “Осме офанзиве” у Бачкој и Банату. Ништа од тога.  

Најтеже је малој дјеци. Много их је. Живот им је, ето започео у паклу и избјеглиштву. Плачу. Гладни су. Оједи од зноја по њежној кожи их гризу. А сунце припекло. Топи се асфалт.

Мала Гордана Купрешанин из Медака, заспала је на капутићу простртом на бетону станичног ресторана у хладу старих липа. Распршила јој се плава косица, раширила је ручице. Личи на уснулог анђелка. Поред ње сједи њена старија сестрица Мартина која има четири године. Гордана тек двије. Тек јутрос их је у избјегличкој колони пронашао отац Ненад. Осам дана су у приколици путовале са мајком Весном, дједом по мајци Душаном Љуштином, баком Милицом и ујаком Миланом.

Милан је, нажалост изгубио своју породицу – супругу и двије дјеце. Посљедњи пут су виђени код Бањалуке, па га то храбри да су живи. 

– Посљедњи сам изашао из Медака. Тек од Петровца сам се почео распитивати за породицу. Одахнуо сам када сам у “Гласу Српском” видио Горданину фотографију и вијест да је са породицом на путу за Бијељину. 

– Стигли смо овдје у неком аутобусу иза поноћи. Отац и брат су ми носили дјецу. Онда нам дође нека честита жена и донесе нам млијека, кекса, хљеба и чоколаду. Даде нам и двадесет марака – каже Весна Купрешанин.

На станицу пристижу и цистерне са водом за пиће. Доноси се и храна, а шлепери препуни невољника стижу један за другим. Истоваре невољника, па поново по нове прогнанике. 

– Код Турјанског и Коренице видили смо побијене цивиле, а мало касније у тракторским приколицама рођене су двије бебе – каже Душан Љуштина. 

– Најтеже ми је било да се растанем са својим псићем Теријем, дјечијем љубимцем. Трчао је за камионом неколико километара, па застао. Чини ми се да сам у његовим очима видио сузе – вајка се Милан Љуштина, а онда и он заплака. Тај мали Тери, једино живо њихово створење, остало је усамљено на родној груди, у старом завичају.

Прогнаници и даље пристижу. Дирљиви сусрети. Пуни и среће што су преживјели “Петровачку цесту”, али и горчине. И суза радосница и бола, јаука, плача… Не дао Бог никоме да тако нешто доживи.

На вратима станичне канцеларије лијепе нови оглас исписан фломастером невјештом руком. “Не зна се када ће стићи сљедећи воз!”

Пада ноћ, а невољници и даље пристижу на бијељинску жељезничку станицу. Сви чекају спасоносни воз за сјевер. Посрећило им се. Стигао је сљедећег јутра. Сви су се укрцали.

А тек што је композиција замакла за кривину, стизали су нови невољници. И они ће ту, ко зна колико дуго, чекати спасоносни воз за сјевер.

(Тихомир Несторовић /БН)