Мост код Раче: Нијеми свједок ужаса и патње

Можда му је то усуд одредио зато што је, са семберске стране, ослоњен на грунт избјеглих херцеговачкх невољника на размеђи осамнаестог и деветнаестог вијека, који су и тада бјежећи од прогона и пошасти, са сепетима на изгладњелим коњићима пуних уплашене дјеце, након вишемјесечног ломатања горштаци, стигли до широке ријеке. Нису је могли пребродити И наставити пут даље, па су се ту и окућили. Тако су настали Велино Село, Бродац и Јелаз - села потомака некадашњих избјеглица.

То је била прва патња српског народа која је остала у колективном сјећању садашњих равничара. Али су упамћене и многе друге невоље којих је било напретек кроз читава два вијека – деветнаести и двадесети: паљевине, прогони, освете, поплаве, глад, злогласни аустроугарски погранични полицајци финанси, силници и хорде многих окрутних царевина и владара.
Све до изградње челичног моста, преко велике ријеке, у сва доба и недоба, спасавало се чамцима, пливањем, плутањем на пањевима и деблима, на сноповима кукурузовине и трске.

Чињено је тако када год наиђу прогонитељи, буне и ратови, али и када се год прохтије неком силнику да удари на голоруки народ. 

Мост је завршен 1932. године и добио је име Мост краљице Марије, јер га је свечано у саобраћај пустио краљевски пар Марија и Александар Карађорђевић. Мислило се тада да више никада на том мјесту неће бити невољника, страдалника и прогоњених.

Али, авај! Усудом је, ваљда, челичном колосу, који се као огроман орао, наткрилило над ријеком и ћврсто укопао темеље (зарио канџе) у семберску и исремску равницу, било одређено да се у њега уграде сви ранији вапаји, јауци, страхови и страдања недужног народа, не само из равнице са његове десене стране, него и из далеких даљина...

Тако је мост и постао свједок тих невоља које су се догађале и до днашњих дана.
У вријеме Другог свјетског рата мост је миниран на сремској страни и постављена је јака гранична стража НДХ-а, а Сава је носила читаве сплавове уморених у злогласном логору Јасеновац.

Тјелеса заточеника застајала су иза два камена стуба на које се преко ријеке ослања мост. Неки колибари из семберских лугова одважили су се да се чамцима навезу на ријеку и да дугим моткама одгурну мртве да плутају даље низ ријеку, која је, као И мост, усудна и свиједок многих страдања. Учинили су то код оба камена стуба.

Онда су наступила мирнодопска времена. Преко моста је 1952. године прешла жељезничка пруга од Шида до Бијељине, па су ту на њему створена велика врата кроз која су Семберци и Мајевичани ишли у бијели свијет, а у овај крај долазио тај бијели свијет доносећи благостање, зближавање људи, економски напредак.

Тада је тај бијели свијет био душеван и мирољубив. Било је и хљеба и с хљебом., па су се омањиле И бригаде сиротиње које су ишле преко ријеке на копање, бербу кукуруза и вађење шечерне репе у Војводини. Преко моста ишло се у западноевропске земље. И сада тамо има много равничара и брђана. 

Млади из обје равнице на мосту су се надметали ко ће вјештије и спретније да начини скок са његових стубова у ријеку, а ко да се одважи и да се попне на један од два његова висока врха. Ти други могу се избројати на прсте руку.

А онда опет дође вријме бјежаније. Велике, превелике, тешке, болне и опаке – тачно два вијека касније од када су на то мјесто стиглии невољници из херцеговачког крша. Прво у мају 1995. године спасавали су се Срби из западне Славоније, а онда након тачно три мјесеца те исте године, почетком августа челични колос опет осјети још једно, али до тада јако усудно своје одређење – да буде нијеми свједок невиђеног страдања једног народа.

Десетак дана текла је преко њега ишлаколона избјеглица из Баније, са Кордуна, из Лике, Далмације и других крајева – протјерала их је “Олуја”.

И сви нађоше спас преко ријеке. Прије неколико дана неки од њих дошли су поново на челични мост спаса, на обиљежавање тог немилог догађаја – тачно двадесет и пет година касније, са својим црвеним тракторима, у њиховим приколицама  сачуваним старим аутомобилима којима су се спасли.

Били су ту челници Републике Србије, Републике Српске и Српске православне цркве. Постављена је спомен-плоча на мосту и бачении су вијенци у ријеку за све страдале у тој колони - у поновљеној “Петровачкој цести” с краја двадесетог вијека. Чули су се и стихови Куленовићеве “Мајке Кнежпољке”…

А онда се, захваљујући свременој техници, на небу изнад челичног колоса, широке ријеке и обје равнице појавио лик Бијелог анђела. Наткрилио је сав тај усудни крај. 

Ваљда је тиме коначно отклоњено усудиште да преко моста на ријеци Сави, у брочанским луговима код Раче, више никад не буде бјежаније, невољника, страдалника и прогнаника – него да потекну мирни земаљски дани, не само на том мјесту него у цијелом свијету и за све народе? 

<имг срц="/стораге/имагес/2020/08/07/293587/мост-код-раце-нијеми-свједок-узаса-и-патње-2.wебп" алт="" wидтх="632" хеигхт="474" />

Да мост буде свједок радости, ситости и сватова. Да преко њега опет народ с југа иде у мирољубиви бијели свијет, а да тај свијет поново, широка срца, долази са сјевера – јер се ту појавио Милешавски Бијели анђео и донио благослов да наступе мирна временаа  пјесме и сватова, младости и ситости, радости И љубави. 

(БН ТВ / Тихомир Несторовић)