Тата "изгара" за републику, треба дати и његовом сину

Када сваки тајкун буде имао своје новине, сазнаћемо све о њима, рекао је својевремено директор РТС-а Александар Тијанић. Стварност показује да још нисмо стигли у ту фазу, али да је септичка јама почела да прелива, јесте.

Прошле седмице је отвореним писмом у јавност изашао помало заборављени ас из деведесетих, сада Београђанин- пензионер Томислав Ковач. Подигао је он глас против свакодневног понижавања бораца и натукнуо да би они своје проблеме могли решити за један дан. Вероватно алудирајући на то да се у септичкој јами ствари решавају тако што у руке узмете фекалну мотку и на биљуке разгоните узурпаторе.

Врло брзо се мотка, која пословично има два краја, окренула ка Ковачу, истресајући на светло дана пекару на мору и остала блага које је умировљени генерал у рату обезбедио, а ствараоци ћутећи посматрали.

Позив на преврат их је толико згрозио да мрачну тајну о незаконитој имовини некадашњег првог полицајца више нису могли да крију. Зато су се са јавног сервиса и побратимских медија обрушили на Ковача откривајући његове неподопштине. То што су ћутали, а знали је тада био израз патриотизма. Јесте, узимао је народни новац, али је био наш и за нашу ствар. Када је преврнуо ћурак наопако, ред је да и ми истресемо оно што знамо, помислио је Крајишник и остали Вучуревићи хитајући да пошаљу ситну књиигу јавности. Притом су потпуно заборавили да је и прикривање кривично дело.

А зашто и не би ту ситницу сметнули са ума кад је закон овде клизна категорија. Ако сте на правој страни, једноставно је превазићи формалности као што су оптужнице и судски процес.

Ако руци правде може да буде неухватљив неки шраф из трећег ешалона, први син тек нема шта да брине.

У некој мање уређеној земљи он би био под паском јавности и морао да пази да не начини неку грешку или не дај боже, прекрши неко правило понашања. О закону да не причамо. Овде, међутим, важе обрнута правила. Јавност је под паском првог сина. Тачније, боли га Проинтер шта ће бели свет рећи. Уосталом, све су то сточари који би, да није њега и тате који намичу паре, и даље воловском запрегом путовали са Мањаче до Бања Луке, што ономад мудро примети Емир Кустурица код тунела на Чемерну.

Овако, отац и син су се потрудили да обезбеде хиљаду километара асфалтираних сеоских путева. Могли су рећи слободно и сто хиљада километара, шта зна сељак шта је кило гвожђа. Ако се фрљамо цифрама, нек буде бар на велико.

Пошто тата изгара за републику, мало је све што она сирота може да да сину. Јер, ако већ има као неку цркавицу од буџета, ред је да лавовски део иде првом сину. Уколико нешто и преостане, ту је и први сестрић. Није ред да њему остане шупаљ нос до очију.

Ако република има хеликоптер, грехота би било да дете Игор иде путевима. Јесу они асфалтирани, али су у Херцеговини ипак сеоски. Бесмислено је да се вози када може да се лети.

А кад имамо оца и сина, ред је да буде нешто и свето. А шта друго него партија. Она је средство да се сачува моћ. И политичка и финансијска. Зато је на чело изборног штаба званично други, а у ствари први, стављен син Игор. Док је отац продавао паприку на пијаци  и на велико ваљао ронхил, син се фокусирао на софтвере и логистику. Игру је, у складу са модерним добом, подигао на ИТ ниво.

Укратко, сведоци смо одсудних времена. Таленат за политику је наследан. Као што је у глумачкој академији све више деце глумаца, тако ће и у политици своје родитеље наслеђивати њихова размажена и обесна деца којима се уз републику и ми сервирамо на тацни.

А можда је тајна у томе да нас више не бране. Није баш да ће се земља зауставити ако оде један човек и његов син.

Седмицу иза нас су обележили и митинзи и контрамитинзи у Белорусији. Болно подсећање на све што смо и ми прошли, Аутобуси подршке и млади људи који не верују у чврсту руку.

Није баш да је тапија трајања државе у једној руци и једном човеку. Ако и јесте, онда та држава и не треба да постоји.

Биће да је више до сујете или страха да се животни пут може наставити у казамату окајавајући грехе.

(Директ портал)