Зашто је Ђукановић изгубио!?

Посљедњи софт диктатор демократског и прозападног дијела Европе, посљедњи од свих ратних вођа и злочинаца с простора бивше Југославије, постао је историјска личност јер ће остати уписан као први црногорски владар и деспот којег није оборила нека завјереничка група већ оловка!

Ипак је имало смисла!

Прије свега, вјеровати да ће доћи и тај дан када ће у маленом црногорском друштву, господарске традиције и слуганског менталитета, сазрети демократска већина за изборну смјену три деценије дуге власти једне партије, то јест једног човјека. Ништа након тог искуства неће бити исто и тешко је замислити да би, не само у ближој будућности Црне Горе, било који појединац или партија могли да успоставе такав монопол и сазидају такву моћ као што су то за протекле три деценије учинили Мило и његов ДПС.

Ђукановић је владао Црном Гором бескрупулозно и аутократски, изузимајући пар година након раскида са злочиначком политиком Милошевића и српске елите када се од јастреба прерушио у голуба тражећи опрост и подршку да пређе на другу, западну обалу.

Али, као и сваки деспот, чим је пустио коријене, загосподарио новцем и људима, окупио у Партији климоглавце, у пропаганди незналице, у интелектуалним круговима послугу и плаћенике, промовишући систем вриједности утемељен на Пинк култури и сицилијанској омерти - Ђукановић је помислио да је сами Бог који по својој мјери кроји свијет.

Мило је изгубио много прије 30. августа 2020.

Још оног 22. маја 2006. дан након референдума, када је умјесто одласка у политичку пензију остао да влада, силом и новцем, бирајући да умјесто грађења демократског друштва склепа приватну државу. Умјесто да оде у у историју, одлучио се на авантуру која је завршена синоћ на изборима.

Иако је знао да се похвали колико је жртвовао 1997. када се супротставио Милошевићу или 1999. када је окренуо леђа Војсци и Седмом батаљону или 2002. када је рекао НЕ Солани, сви ти историјски моменти који су му могли донијети пристојно мјесто у црногорској меморији, били су мало за њега и његову фамилију, биолошку и ону другу.

Остао је након референдума да покаже како се није борио за независну државу због њене еманципације већ због њене похаре.

Ђукановић је изгубио оног дана када је 2008. допустио јавну срамоту да као премијер натјера министра финансија да спасава приватну банку његове фамилије новцем грађана Црне Горе, а онда један милион врти 11 пута да би покрио читав износ задужене и банкротиране Прве банке. Умјесто да он и министар (Лукшић) тада поднесу оставке, смијењен је гувернер Централне банке (Крговић), једине независне институције у малом Монтенегру.

То је био огледни примјер за све друге.

Ђукановић је, дакле, изгубио онда када је заробио све институције и када је од тужилаштва, судства, полиције, регулаторних агенција, направио пуки сервис за заштиту приватних интереса Прве фамилије. Што се Ђукановићева каста више богатила, то је Црна Гора више сиромашила, док је конто његове родбине, пријатеља и партнера растао истом брзином као и јавни дуг земље коју је тако немилосрдно водио.

Ђукановић је изгубио још 2012. када је одлучио да обрише Лукшића и поново се врати у премијерско седло како би нам показао да може још боље да (нас) јаше. Довео је злогласног спин доктора Бебу Поповића који је за непуне четири године направио од Црне Горе брлог сличан Србији, са Пинком, Информером, Побједом и РТЦГ је запишао Монтенегро, изазвао омразе, подјеле, поцијепао друштво уздуж и попријеко, само зато да би главног непријатеља, медијску мафију из Вијести, бацио на кољена.

Оно што дотад нијесу успјели локални извођачи радова, Ђукановић је повјеровао да може да му заврши Беба јер ако је закрвио толику Србију, што је на крају довело и до атентата на премијера, ваљда ће лагано завршити посао у малој бари од Монтенегра.

Ђукановић је изгубио 2018. када је одлучио да се врати у државну политику и кандидује се на предсједничким изборима, иако су водеће НАТО земље слале јасне сигнале да након пријема Црне Горе у Алијансу не желе више да виде повратника Ђукановића на јавној сцени.

Опет су превагнули приватни интереси Прве фамилије, радови на вили под Горицом су улазили у завршну фазу, а фараонско здање је било спремно да прихвати домаћина да посао није покварио вишедеценијски Ђукановићев благајник Душко Кнежевић који се сада спрема за повратак у домовину.

Ђукановић је губио свих претходних година са сваким новим извјештајем ЕУ о напретку Црне Горе јер је у њима, умјесто да се из године у годину смањује, у ствари растао број домаћих задатака које је Ђукановићев режим требало да одради. На европске примједбе и критике да је правосуђе заробљено, да не постоји јасна линија између политике и мафије, да су независни медији под бројним бруталним притисцима укључујући и физичке нападе, да су тендери намјештени а корупција раширена до бола, Ђукановић је одговарао игноранцијом и самољубљем вјерујући да његова формула “стабилократија а не демократија” може још дуго да га држи као фаворита код западних партнера.

Чак је негдје 2017. након што је ЕУ увела нови механизам контроле у раду са земљама кандидатима а то је клаузла баланса, Ђукановић, љут и црвен у лицу рекао како су преговори са ЕУ “двосмјеран процес” и да ако ЕУ може да нас блокира, можемо и ми њу!

Били су то први знаци да је Вођа погубио конце и са земље одскочио ка облацима. Врхунац тог аутизма и самољубља био је Конгрес ДПС 2019. и одлука да Партија прогласи борбу за ЦПЦ као питање свих питања! Шеф је рекао а Пажин одмах спровео - у децембру смо добили конторверзни и са становишта права више него упитни Закон о слободи вјероисповијести који је дигао на ноге Цркву и вјернике.

Али и бројне незадовољне. У свим сличним вишедеценијским диктатурама увијек дође моменат када Вођа повуче самоубилачки потез. Обично то бива на врхунцу славе и моћи, онда када се најмање надамо, и Он и Ми. Ђукановић је вјеровао да ће и са Црквом проћи као много пута раније - свака брука за два дана али се показало да се већина грађана, били вјерници или не, мање боји Мила него Бога.

Ђукановић је изгубио након три деценије, а да се није погубио у самовољи и похлепи не бисмо толико дуго чекали овај тренутак већ би он сам правовремено спремио терен за промјену и свој одлазак, још онда када му је његов млађани градоначелник Иван Вуковић писао како јаке лидерске личности представљају препреку развоју институција и демократије.

Умјесто да размисли зашто амерички Устав прописује два мандата и осам година власти као примјерен рок да одговорни политичар учини нешто за своје друштво а да с друге стране не падне у раље заводљиве власти, Ђукановић је изабрао друштво са Лукашенком, Путином, Алијевим и сличним тиранима из бивших совјетских република. И зато је изгубио.

Што не значи да нема шансу за “поправак”. Доцкан, али боље да сада на одласку макар учини нешто позитивно за Црну Гору.

Транзиција власти је у свакој сличној ситуацији осјетљив и ризичан процес. Ђукановић сада има прилику да са позиције изабраног предсједника учини све како би Црна Гора што безболније прошла период успостављања нове власти и како би били сачувани мир, западни курс земље и економија. Нек је вјечна.

(Вијести.ме)