Гламоч: Власт СНСД-а, српска дјеца уче хрватски

Двојица синова Слободана Радумила ове ће године у локалној школи у Гламочу пету годину заредом учити хрватски језик умјесто српског, који сматрају матерњим.

Он каже како су се родитељи обраћали школи, потписивали петиције, одлазили на разговор министру просвјете Кантона 10, којем Гламоч територијално припада, али безуспјешно.

“Мислио сам да родитељи могу нешто учинити, али то је немогуће. Имао сам вољу, али сам схватио да родитељи не могу ништа учинити и да је све ствар политике. Једноставно се можемо разапети у центар града, сви ми родитељи, али нећемо ништа постићи. Заправо, и не требамо да рјешавамо то јер су нам Уставом загарантована права и нека то рјешавају политичари”, сматра Радумило и појашњава да проблем српског језика “може ријешити Милорад Додик једним позивом Драгану Човићу”.

На власти у општини Гламоч – у којој, према посљедњем попису становништва, Срби чине 43,5 посто становништва, Бошњаци 32,4 посто, а Хрвати 23,5 посто – налази се Савез независних социјалдемократа (СНСД), који подржава Хрватска демократска заједница (ХДЗ БиХ). На кантоналном нивоу ствар је обрнута – на власти је ХДЗ БиХ уз подршку СНСД-а. Двије странке су коалициони партнери и на другим нивоима власти.

“Зато и кажем: све је ствар политике и Додик једним позивом Човићу, понављам, може ријешити тај проблем за нашу дјецу. Не могу то нити родитељи, нити удружења, нити црква рјешавати, јер нису ни власт и не доносе законе. Зна се ко управља државом”, констатира Радумило.

Јелка Врањеш, мајка четверо дјеце, од којих троје похађа гламочку школу, указује на додатну димензију проблема, која се манифестира у “осјећају дискриминације, запостављености, дистанцирања и неинтересовања за једну националну групу ученика”.

“Осјећај неприпадности који српска дјеца имају јесте велики проблем у њиховом друштвеном животу. Социјално су дистанцирани и сам чин уписа у школу – кад им се даје могућност бирања између хрватског и босанског језика али не и српског – ствара огроман комплекс на самом почетку школовања. Током наставе у вишим разредима дјеца се с тим проблемом сусрећу у још већим оквирима. Ово више није само образовни проблем, већ је проблем много дубљих психолошких размјера, што никако не би смио да садржи ниједан образовни систем”, сматра Врањеш.

Не брине је разлика између ћириличног и латиничног писма, за коју каже како је “у неколико слова и то се лако научи”, колико је забринута за дјецу, поготово кад уђу у пубертет, јер се “тешко носе с прозивкама, увредама, омаловажавањима”.

“Као родитељ сам хтјела и психолога ангажовати, заједно са социјалним радницима, адвокатима и психијатрима”, говори Врањеш.

И она подсјећа на састанке са кантоналним министром просвјете, али је он, како каже, “сваким другим састанком из закона вадио један плус разлог зашто не може бити организована настава”. И тако би сав досадашњи труд, додаје Врањеш, “отишао почетком сваке наредне школске године, кад је већ било касно да се реализују допунске наставе или редован програм”.

За директора Основне школе “Гламоч” Анту Ћосића каже да је увијек имао коректан однос према родитељима, те да је “увијек давао примјер разумијевања и подршке”.

Без одговора кантоналног министра

О проблему изучавања националне групе предмета за дјецу српске националности у Гламочу директор Ћосић није могао говорити за Балканску истраживачку мрежу Босне и Херцеговине (БИРН БиХ). У телефонском разговору објаснио је како је “све у домену ресорног жупанијског министарства које прописује наставни план и програм”.

“Какве одлуке они донесу, ми то поштујемо. С обзиром на правилник који постоји у нашој жупанији, дјеца би једино могла имати право на допунску наставу”, кратко је одговорио.

Још је потврдио да је наставу прошле школске године похађало 238 ученика, а ове јесени могло би их бити мање, највјеројатније 226, при чему дјеца српске националности чине отприлике трећину ученика.

“Немам тачан податак за ову школску годину, али прошле је било 81 или 82 ученика српске националности од првог до деветог разреда. Вјеројатно ће ове године бити слично”, процјењује Ћосић.

Потврдио је и како дјеца српске националности не чине већину ученика, него је највише дјеце хрватске националности, па онда бошњачке и српске.

“Око једне трећине врти се сваке националности и то варира од године до године, како која генерација, и увијек буде неких више, а других мање, овиси како се то поклопи”, закључује Ћосић.

Одговори из уреда кантоналног министра науке, просвјете, културе и спорта Петра Галића нису стигли до објаве текста.

Из Министарства образовања и науке Федерације БиХ су навели како ентитетски Устав додјељује кантонима искључиву надлежност у провођењу образовне политике.

“Кантонални закони о основном образовању гарантују равноправност употребе сва три службена језика и оба службена писма у образовању. Кад је у питању национална група предмета (језик и књижевност, историја и географија, односно ‘природа и друштво’ у почетним разредима основне школе, те вјеронаука), у Федерацији БиХ би се требала изучавати у оним подручјима и мјестима гдје је исказан интерес ученика и родитеља за такав вид наставе”, навели су у одговору, те за сва додатна питања усмјерили причу на Кантон 10.

Општински начелник Небојша Радивојша није одговорио на питање БИРН-а БиХ о настојањима да се организује национална група предмета, нити на додатно питање је ли и зашто је општина Гламоч одустала од увођења националне групе предмета, барем као допунске наставе.

(БН/Детектор)