Отишао воз, зарасла пруга, а душе града испраћене на пут

Историју пруге и воза у Семберији, данас само ријетки памте…. Један од њих... новинар, и књижевник Тихомир Несторовић је цијели свој радни вијек настојао да ту чувену пругу сачува од заборава…. Несторовић је годинама корачао напријед, ишао у сусрет модерном начину живљења, али се увјек, са кораком уназад, враћао у прошлост и оживљао слике минулих дана, свога дјетињства, једне младости, једног другог времена које је имало  сопствени колосијек….

“За ту пругу и за те возове, заиста се може рећи, не да је то била жила куцавица, да је било срце и душа, она је била пупчана врпца за цијелу  Семберију и Мајевицу. Да није било пруге, овај крај би био крај свијета, забачена, прашњава, каљава варошица, а управо, захваљујући возовима, ишло се у бијели свијет И одавде се кретало у бијели свијет, И овдје је долазио бијели свијет”, прича Тихомир Несторовић.

У хроничарским аналима остало је записано да је 1918.године завршена жељезничка пруга која је повезивала Бијељину са Угљевиком и Мезграјом са једне стране, И са Босанском Рачом И цијелим свијетом, са друге стране.

Разлог успостављања жељезничког саобраћаја првобитно је био превоз угљевичког угља, међутим, убрзо је жељезница постала и путничка…. и управо у тим путничким вагонима одвијао се живот…. Између станица, перона, на шинама, вагони су се  тетурали, клецали, стењали И пиштали…. и све се  то мијешало са радничким знојем и ђачким смијехом, што је и сам Несторовић доживио…

 “ У Шиду на полазишту, и долазишту за наше људе одавде, била је кафаница “Чубура”, а у Бијељини на перону чекала је путнике “Последња прича”, значајна за све нас. Иначе, ова пруга била је највише од економског значаја, на хиљаде и хиљаде тона угља превезено је, преко Саве, старим вагонима, а одатле је долазила техника”, присјећа се Несторовић и додаје, да је он заиста може назвати “Пругом младости, друговања”, јер су сви ђаци од Шида до Дворова путовали возом...

На раскрсници пруга, у Бијељини, својевремено су  биле отворене двије станице, стара И нова… Стара је била смијештена поред жељезничког моста, у близини данашње зграде полиције, док је нова станица била смијештена на другом крају града, одакле  су се низале станице: Дворови, Трњаци, Ружин Хан, Балатун, па Босанска Рача. Од Бијељине до Шида, преко Раче, возио је шинобус са два вагона, жељезним мостом преко Саве. И та пруга, каква год да је била, представљала је излаз у свијет….

 “Круна свега тога И нешто најзначајније на овој прузи, дугој око 45 километара,  јесте Мост на Рачи, мост краљице Марије Карађорђевић,  изграђен 1932.године, а који се сад у пензији, међутим, ја И данас осјећам тутњаву воза, јер сам одрастао у близини моста И пруге, чувајући говеда”, подсјећа се Тихомир Несторовић.

Отишао воз, зарасла пруга, а добар дио душе града испраћен је на  пут без повратка….Само сенке прошлог времена још увјек пркосно живе, захваљујући књижевним дјелима Тихомира Несторовића.

 “У  свој мојој прози  је ова пруга И возови, нема романа, а да нема приче о жељезници”, каже Несторовић И истиче да је пруга постала дио историје овог краја.

За многе, само лијепо сјећање на нека давна времена, а за Несторовића, воз и пруга нису само били инспирација за писана дјела, већ  и за  давно рођену жељу -  да буде отправник тих истих возова…

“Умрла је и та шидска станица, она је сад на крају државе, зарастао је и тај пети бијељински колосијек, са кога се из Шида полазило у Бијељину, али ја још увјек чујем клопарање возова,  писак парњаче и сирену шинобуса и сјећам се свега тога и томе не могу одолити”…, закључује Несторовић.

БН ТВ