Кад заруди јесен, замирише и препеченица

Домаћин Миладин Стојановић из Сувог Поља каже да пеку ракију за будућа покољења, за своју дјецу и унучиће, и то сваке године када се нађе добра шљива пожегача, коју набављамо на Мајевици. Показала се добро, по једном казану “баца” 12 до 13 литара.

За правог домаћина, печење ракије, није само пуки посао, који се одради на брзину, то је традиција која се учи, чува и преноси на млађа покољења…  

Жељко Стојановић памти да је још као дјечак пекао ракију са својим дједом и оцем, а данас пече ракију за своје синове.

“Када се први син родио оставили смо једно буре ракије, а сада печемо за другог сина”, прича Жељко Стојановић. 

Након што се пристави "весела машина", а у кацама, узаврела шљива нестрпљиво чека  да дотакне дно казана, домаћини воде бригу о ватри, како би што прије ком прешао  у алкохолну пару, коју ће на посљетку хладна вода охладити и претворити у ракију.

“Из два казана вадимо што више патоку, до неких 30 степени, онда све то састављамо у трећи казан, са још мало комине, и онда на крају вадимо ракију на 44 – 45 степени”, објашњава домаћин Миладин Стојановић.

Жељко Стојановић додаје да је у кому шљива била двадесет и неки дан, затим се претворила у ширу, а важно је да се добро промијеша док се не стави нови казан. 

Док се ракија пече, ваља се нешто и презалогајит’, а уз храну и коју чашицу ракије што грије грло, неминовно је дружење уз ватру и казан , до касно у ноћ. Гости се не позивају, јер свако ко воли печење шљивовице је добро дошао.

 “Ракија је добра, јачином, изгледом, чистоћом”, поручује Боро Ристић.

А  Миладин Стојановић додаје - “Ко жели нек дође да проба”!

У прошлости, није било куће, да није имала шљивик,  јер сваки његов добар род, доносио је сигуран новац домаћинству. Данас, иако технологија напредује брзо, још увијек се  у нашим крајевима  примјењује исти поступак печења ракије, онако, како су то радили наши преци. 

БН ТВ