Како је "пао" Драгутин Родић: Опозиција је требала скочити док су јој ноге још биле здраве

„Не постоји скок за сваку игру“, написао је давно Антоније Исаковић у роману „Трен“. А игре је много, свуда и на све стране. У наш живот, поготово онај политички, људи и вријеме у предизборним окупљањима и кампањама донесу и старе и неке нове игре и игрице.

У овом тексту које слово о Приједору  у којем је, након 16 година, ДНС изгубио мјесто градоначелника. Нема ту ништа спорно и не би било ништа спорно да није било разних околности са или без „скока за сваку игру“.

Један дио игре, и „одозго“ и „одоздо“, ишао је у правцу рушења приједорског ДНС-а. Момчад из локалног СНСД-а процјењивала је да постоји скок за ту игру и у то увјерила свог великог вођу и идола. Није им ни било посебно тешко, јер је Додик то желио и у сну и на јави. 

Припремајући терен за коначно рушење ДНС-а, СНСД је у Приједору раскинуо дугогодишњу коалицију и хвалећи се новим мишићима, формирао нову скупштинску већину. Мишићи и нова скупштинска већина доносили су незаконите одлуке, сјекли ДНС-ове кадрове и играли ону игру са или без скока с почетка текста.

Ту скоковиту игру предводио је Далибор Павловић, тадашњи шеф Клуба одборника СНСД-а и новоизабрани градоначелник Приједора. И док је трајала та игра немилосрдног ударања по дујучерашњем незаобилазном коалиционом партнеру, за то је био и лично награђен. Без испуњавања потребних услова, Павловићева супруга је именована за главног просветног инспектора Републике Српске.  

Са малим корона прекидима, игра рушења ДНС-а у Приједору касније ће се показати и у Републици Српској, интензивно је трајала скоро двије године, од општих избора 2018. и скоро 100.000 ДНС-ових гласова. У овој предизборној кампањи удари на ДНС били су тешка офанзива у којој је циљ оправдавао свако дозвољено и недозвољено средство.

Тако је у Приједору, Драгутин Родић, кандидат за градоначелника, против себе имао више околности, а четири кључне, која је свака за себе била жесток противник, а удружене, препрека коју није могао прећи.

Један противник била је Влада РС и све друге републичке институције које су у комплетном капацитету и са буџетима народних пара биле изборни штаб СНСД-а. Други противник био је лидер СНСД-а Милорад Додик, који је лаковјерним мјештанима Омарске обећао општину, лаковјерним мјештанима нових насеља подијелио лажна рјешења о легализацији објеката и земљишта и пријетњама да Приједор и грађани неће добити ништа са републичког нивоа ако не гласају за СНСД, заплашио добар дио гласача. Трећи противник била је опозиција - СДС и ПДП.

Након јавне подршке предсједника ДНС-а Ненада Нешића њиховим кандидатима за градоначелника Бањалуке и начелнике неколико општина, предсједници СДС-а и ПДП-а то исто нису учинили за ДНС и Драгутина Родића у Приједору. Показало се да је то био кључ који је ријешио изборе у Приједору.

Показало се још нешто, а то је да у СДС-овој и ПДП-овој „башти сљезове боје“ нису баш све руже једнако румене. Има и оних мало црвенијих које су донијеле побједу СНСД-овом кандидату у Приједору. Послије избора потпуно је јасно да је у Приједору, уз сву машинерију, подвале, преваре и пријетње СНСД-а, градоначелника изабрала Маја Драгојевић Стојић, кандидат СДС-а за ову функцију. 

Неколико дана пред изборе, члан Предсједништва СДС-а Вукота Говедарица јавно је изговорио - очекујем да ће најкасније до сутра увече бити потписан обавезујући коалициони споразум између СДС-а, ДНС-а и ПДП-а. Да је потписан споразум, то би значило да се у Приједору даје недвосмислена подршка ДНС-овом кандидату за градоначелника.

Споразум није потписан, предсједник СДС-а Мирко Шаровић о томе је „гласно ћутао“, а Маја није повукла кандидатуру. Донијела је побједу Далибору Павловићу и показала да јој СДС не може ништа. И није ту у питању прворазредна снага Маје Драгојевић Стојић, већ слабост СДС-а који није смио ризиковати још једну дјелидбу. Маја је очигледно нашла скок за ову игру, СДС није. 

Гласно је ћутао и предсједник ПДП-а Бранислав Бореновић. Да ћутање не би било превише гласно, члан Предсједништва ПДП-а и народни посланик Игор Црнадак говорио је да би требало потписати обавезујући коалициони споразум и да је то пут који доноси побједу. Остаје питање, ако су знали да је то пут побједе, зашто су ишли поред пута?

Да нису ишли тим путем, показало је не само непотписивање коалиције већ и Јелена Тривић, члан Предсједништва ПДП-а и народни посланик. Изашавши из оне „баште сљезове боје“, у којој поред румених има и црвених ружа, Јелена је говорила потпуно супротно од колеге Црнатка.

Иако је знала у ком правцу се коло води, иако је предсједник ДНС-а јавно подржао њеног саборца из скупштинских клупа за градоначелника Бањалуке, јавно је подржала Мају и њену одлуку да не повлачи кандидатуру. Колико је та ружа у ПДП-овој башти црвенија од осталих, показаће вријеме.

И четврти противник Драгутину Родићу у утакмици за градоначелника Приједора било је властито окружење. Било је ту и оних који су тражили скок за властиту игру. Тражећи тај скок, и директно и индиректно, и вољно и невољно, и свјесно и несвјесно, радили су против Драгутина.

Колико ће скокови за ту игру донијети штете приједорском ДНС-у а колико користи њима лично, и то ће ускоро показати вријеме. Имајући у виду све противнике који су га тукли и којима је био потпуно опкољен, могло би се рећи да је прави побједник протеклих избора у Приједору Драгутин Родић.

Да ли ће то њему ублажити незадовољство, тешко је рећи, али се сасвим извјесно може закључити да у неравноправној игри која му је наметнута, није могао имати побједнички скок. Везане ноге трчати не могу.  

Опозиција није искористила оно што је могла. Као у сваком животу, ни у политици се одређене шансе и прилике не дарују два пута, или се на њих послије мора дуго чекати. Опозиција је требала скочити док су још ноге биле здраве. Повријеђене ноге не скачу далеко.

(БН/С.З.)