Детаљи о настанку смрти младих у околини Посушја

Мјештани, родбина и пријатељи испратили су у Посушју на посљедњи починак двоје младих људи, Мирелу Резо и Стјепана Јукића, а тијела шестеро њихових колега, који су такође преминули од гушења плином, биће покопана сутра у мјесту Ракитно.

Истрага још увијек траје.

То је данас у Посушју потврдио шеф полиције Западнохерцеговачког кантона Милан Галић.

Галић је навео да ће бити проведена токсиколошка и хемијска вјештачења, али вјештачиће се и уређаји из куће.

Будући да је узрок смрти осморо младих Посушака гушење, које је највјеројатније наступило услијед издувних плинова из агрегата који се налазио у остави уз просторију гдје су нађени младићи и дјевојке, неопходно је урадити вјештачење тог уређаја.

Међутим, Галић је открио да ће, уз агрегат, бити проведена вјештачења пећи на дрва и димњака.

"У викендици је, што је утврђено током увиђаја, била и пећ у којој је било жеравице, а како би се утврдио тачан узрок смрти, односно да би се утврдило како је дошло до гушења, провешће се и вјештачења димњака. Такође, по потреби саслушаће се и друге особе на све околности", казао је Галић данас у Посушју уочи сахране Миреле Резо и Стјепана Јукића.

Колико је угљен моноксид “вражји плин” најбоље показује случај из села Трибистово, близу Посушја гдје је у једној ноћи, како се претпосвља, од посљедица тровања угљен моноксидом, на прагу живота, преминуло осморо младих људи. Умрли су, не дочекавши Нову годину, која је за њих и њихове породице требала бити боља, од оне за све нас грозне 2020. године. Нажалост, нису је дочекали.

Је ли их се могло спасити, јесу ли могли преживјети и шта је требало с медицинске стране направити у случају да је неко на вријеме “бануо” на врата куће у којој се славио дочек Нове године?

На та питања за Слободну Далмацију одговорио је проф. др. сц. Ненад Карановић, познати сплитски анестезиолог, бивши директор Клинике за анестезиологију, реаниматологију и интензивно лијечење КБЦ-а Сплит.

“Да је неко “налетио” у првим тренуцима, када је плин почео тровати те младе људе и да их је изнио вани, на чисти ваздух, животи су им могли бити спашени. Ма, да је само неко отворио прозоре, да се прозрачи просторија у којој су боравили, цијела ова трагична прича не би била оваква. Медији пишу да је прозор био отворен, али засигурно не довољно да у ту контаминирану просторију уђе потребна количина ваздуха која би “очистила” угљен - моноксид, казује др. Карановић.

Смрт је код младих људи наступила због недостатка кисеоника у крви.

“Умјесто кисеоника у крви, крв је “запосјео” угљен - моноксид и због тога је и мозак остао без кисеоника, а усљед тога наступила је смрт. Тешко је рећи колико је требало времена да би дошло до смртног исхода. То је индивидуално питање, а зависи о здравственом стању особе, годинама, кондицији… Не наступа смрт код свих у исто вријеме. Код старије и болесније особе, смрт ће због тровања угљен - моноксидом наступити прије”, каже др. Карановић.

Угљен - моноксид је врло подмукао плин.

“Када се на селу ложи ватра уз помоћ угља, такве је просторије увијек потребно зрачити, да увијек буде циркулација чистог ваздуха”, каже др. Карановић.

Смрт код оваквих случајева тровања наступа у року од неколико минута.

“Већ смо споменули неколико фактора о чему то зависи. Наступање времена смрти свакако зависи и о количини угљен -моноксида који је “пуштен” у просторију, о томе колика је то просторија… Наиме, уколико нека просторија има 200 кубика ваздуха, у њој се теже отровати него у просторији која има, рецимо само 100 кубика ваздухавидљив. Но, уколико је угљен -моноксид “потекао” из генератора, та младост је требала осјетити смрад бензина, односно издувних плинова, уколико је генератор радио на погон бензина. Очигледно га нису осјетиили или му нису придавали важности”, каже др. Карановић.

У овом случају вријеме проведено у кући било је погубно.

“Да је неко ушао у ту кућу, када су они тек почели “тонути у сан”, јер се од угљен - моноксида “утоне у сан” и да их је све изнионапољеи на чисти ваздух или да је само отворио прозоре и направио “промају” та би дјеца данас, врло вјеројатно била жива”, каже др. Карановић.

Помоћ им је могла бити пружена, уз претпоставку да их је неко омамљене, али још живе одвезао и у барокомору.

“Да, али у ту су барокомору морали бити превезени најдаље 45 минута од тренутка проналаска, уколико би били живи. Наравно, прије одласка у барокомору, морала би им се пружити прва помоћ, оживљавање, давање кисеоника, уколико је то потребно”, каже др. Карановић.

Породице преминуле младости немају никакву утјеху и тешко је пронаћи и једну ријеч која би олакшала њихову бол. Не дао Бог никоме више нешто слично да се догоди.

“Једина утјеха, у овом грозном, језивом догађају, који је нажалост обиљежио све те породице, њихове животе и цијели тај крај, може бити у чињеници да дјеца нису патила. Нису имали болну смрт. Умрли су и несвјесни онога што се око њих догађа. Осјетили су умор, једноставно утонули у сан и након тога се угушили”, рекао нам је проф. др. сц. Ненад Карановић.

Колико би им помогла барокомора говори од др. Гојко Гошовић, познати љекар хипербаричне медицине из Сплита.

“Да су у тренутку проналаска били живи, могло им се помоћи у барокомори, наравно уз претпоставку да су у њу доведени на вријеме. Прије тога би требало обавити реанимацију, транспорт са кисеоником из тог мјеста у Херцеговини, до барокоморе, уз претпоставку да код њих нису настале малигне аритмије срца. Код оваквих тровања, уколико особа преживи, знају остати неуролошке посљедице. Стравичан случај, који се могао спријечити да су, којим сучајем били отворени прозори”, закључио је др. Гојко Гошовић.

(Слободна Далмација)