Радојичић упутио ултиматум Додику - Рок 15.фебруар

За даљи политички ангажман у СНСД  Додику је поставио услов да неки високи функционери те партије, за које сматра да јој доносе више штете него користи, буду скрајнути. У ишчекивању Додиковог коначног одговора, а рок је наводно 15. фебруар, Радојичић размишља о могућности формирања сопствене партије. 

Како је Милорад Додик својевремено словио за “дашак свјежег вјетра на Балкану”, Игор Радојичић је годинама важио за “младог и перспективног” социјалдемократу. Испоставило се да је “дашак” кратко дувао у жељеном смјеру, а од великих очекивања спрам Радојичића у СНСД није остало готово ништа.

Односи између ове двојице политичара годинама су се одвијали по моделу вруће-хладно. Ипак, након низа изневјерених очекивања да ће управо Радојичић бити иницијатор оздрављења тешко инфицираног СНСД-а, огрезлог у непотизму, корупцији и криминалу, и посљедња нада је згасла.

Додик је свој бијес након пораза на локалним изборима у Бањалуци прво искалио на њему, смјењујући га са чела градског одбора СНСД пред телевизијским камерама и то док се лијечио од короне. Накнадне тврдње да га није смијенио у изборној ноћи, не пију воде, јер се убрајају у Додикове пљуни-па-отари изјаве.

За Игора Радојичића су то били тешки дани. Оболијевање од короне, брига за породицу, изборни пораз и губитак оца, били су више него довољни разлози да се повуче из јавности.

Додикову изјаву из изборне ноћи је схватио као готову ствар, истичући у свом првом интервјуу након избора да он на то има право као предсједник странке. Али!

– Предсједник СНСД-а је 15. новембра увече јавно смијенио и распустио Градски одбор у Бањалуци. Лично сматрам да је то био непотребан потез, у афекту, као и неке изјаве након избора. Та одлука о егземпларној смјени, односно распуштању, након дугогодишње сарадње и низа успјеха које сам лично у протеклих двадесетак година донио СНСД-у, за мене је била веома разочаравајућа.

Ионако бих се, након оваквог изборног резултата, са својим сарадницима повукао са чела Градске организације СНСД-а, рекао је Радојичић за Независне дан уочи примопредаје дужности Станивуковићу.

РОК ДО 15. ФЕБРУАРА?

Иако је тада најавио да његов “одмор од политике и јавности може да буде и веома дуг”, Радојичић се, када су се изборне страсти смириле, нашао са Додиком лицем у лице. Упућени тврде да је, за даљи политички ангажман у СНСД, Додику поставио услов да неки високи функционери те партије, за које сматра да јој доносе више штете него користи, буду скрајнути.

Наводно, ултимативно је захтијевао да, између осталих, Жељка Цвијановић и Зоран Тегелтија на изборима 2022. године не могу да буду кандидати ни за једну значајнију функцију испред СНСД-а!

Извори Истинито даље наводе да су “преговори” између Додика и Радојичића застали када је Додик оболио од короне и завршио у болници.

У ишчекивању Додиковог коначног одговора, а рок је наводно 15. фебруар, Игор Радојичић, како тврде исти извори, размишља о могућности формирања сопствене партије.

Од информација које нису потврђене, али долазе из кругова блиских Радојичићу, познато је да је његова намјера да направи партију у којој неће бити тајкуна, нити “олињалих” политичких фигура које иза себе имају бројне афере.

Наводно, већ је спремно првих стотину људи који би требало да буду носиоци иницијативе за оснивање партије, по свему судећи, лијевог усмјерења. Она би се, за почетак, финансирала из чланарине и добровољних прилога, али искључиво од властитог чланства. То би, како се сматра, спријечило неформални утицај крупног капитала и интересних групација на политичко дјеловање партије.

Наравно, има и оних који тврде да Радојичићу не пада ни на крај памети да формира нову странку, јер је дубоко разочаран у политику. Нарочито, како тврде, због тога што је покушао да игра поштено.

Додику, истичу, никад неће опростити бахатост и смјену у изборној ноћи!

ДОДИКОВ АНАКОНДИН ЗАГРЉАЈ

Занимљиво је да је Радојичић, упркос чињеници да се Додик према њему понио крајње потцјењивачки, сматрајући га чак ефемерним, ипак показао добру вољу. Неки би рекли да је таква снисходљивост очекивана од Радојичића, али се она може тумачити и као политичка мудрост. Ипак, Додик и даље у потпуности контролише полуге извршне власти у Републици Српској и “није му се добро замјерити”.

Није први пут да су Додик и Радојичић један другом пружили руку након мјесеци кризе у односима. Тако је било и 2015. године, када је Радојичић запријетио изласком из СНСД-овог Клуба у Народној скупштини. Тада је након преговора добио понуду да буде потпредсједник странке за кадровска питања, а потом је добио на управу и Бањалуку.

Прво озбиљније Додиково посртање управо се и десило након избора 2014. године, када је морао да купује “папке” да би задржао већину у парламенту. Баш ту слабост искористио је Радојичић да покаже неслагање са начином на који Додик води партију.

Сада је Додиково одсуство из јавног и политичког живота током болничког лијечења показало да се његова партија без главе понаша као расуто стадо оваца. Видјело се и да је у првим редовима СНСД мало оних који су били спремни да подметну властита леђа и бране партијског шефа који се нашао на удару јавности због афере “Икона”. Чинили су то махом играчи споредних политичких рола и његова породица.

Навикнути на чврсту руку вође, сви су чекали било какав сигнал с Паприковца, у међувремену листајући портале и друштвене мреже на својим телефонима.

Оваква ситуација иде на руку Радојичићу, али је и даље мало вјероватно да ће се Додик олако одрећи својих корумпираних кадрова, којима увијек може стати ногом на реп и обезбиједити беспоговорну послушност.

Радојичић, свјестан да се са таквима тешко може опстати на власти, нема много избора. Излазак из политике за њега није опција. Може и даље да чека у страху од Додиковог челичног стиска, или да започне неку нову, властиту политичку причу.

Прољеће је идеална прилика да се годинама сањани пупољци коначно и развију.

ИСТОРИЈА ВЈЕЧИТЕ МЛАДОСТИ И ПЕРСПЕКТИВЕ

Игор Радојичић (1966.) је у политици од ране младости. Био је омладински функционер у предратној Југославији. Од 1988. до 1990. године био је члан Предсједништва Савеза социјалистичке омладине БиХ.

По формирању Социјалистичке партије Републике Српске (јун 1993.), која се сматра насљедницом Савеза комуниста БиХ у Републици Српској, постаје њен члан и функционер у вријеме када се на челу те партије налазио Живко Радишић.

Када међу социјалистима долази до раскола, пет од десет посланика СП у четвртом сазиву Народне скупштине РС, као и многи одборници, па и читави одбори, напуштају СП и формирају Демокраску партију социјалиста (ДСП).

ДСП је је основана априла 2000. године у Бањалуци. За предсједника ДСП изабран је Небојша Радмановић, а за њеног генералног секретара – Игор Радојичић.

Радојичић је у СНСД дошао заједно са Радмановићем и осталим члановима ДСП, када су се ове двије странке ујединиле на заједничком сабору 1. маја 2002. године. Тада је данашњи СНСД од Странке независних социјалдемократа постао Савез(!).

Неки тврде да је Радмановићева ДСП и данас “жива”, да није брисана из регистра странака код Основног суда у Бањалуци.Наводно, ДСП уредно сваке године предаје Централној изборној комисији завршни рачун са износом “0” (нула), чиме испуњава законом прописане услове и може да се кандидује на изборима.

(Истинито)