Српска ће бити вјечна ако изгради правну државу

Пише: проф.др Петар Кунић

Правна држава као цивилизацијска тековина у којој владају опште рационалне и неретроактивне норме, треба да осигура достојанство и усправан ход сваког човјека.

У правној држави, власт је подјељена на законодавну, извршну и судску, превасходно ради међусобног баланса и контроле.

Заснива се на политичком плурализму, неповредивости људских права, претпоставци слободе на страни индивидуе, одговорности и контроли сваког облика државне власти, те дозирању сваког облика моћи, примарно институтима права.

Установљавање поретка правне државе предуслов је сваке истинске демократије.

 Начело легалитета и легитимитета су темељни атрибути правне државе.

 Она је дакле "пер дефинитионем" непристрасна и праведна, те мора бити транспарентна и ефикасна и служити потребама својих грађана.

 У Босни и Херцеговини и Републици Српској није остварена правна држава, јер за то није било политичке воље.  Политичке воље није било ни у борби против корупције која нагриза сваку пору друштва.

 Изградња демократског друштва с плуралном структуром је изостала, осјећа се недостатак демократског потенцијала. Опстанак, одрживост и развој било које заједнице и сваког друштва је у његовој унутрашњој демократској снази.

 Република Српска ће бити вјечна ако изгради јаке институције и правну државу, а које су сада добрано нарушене.

Враћање повјерења грађана у институције Републике Српске треба да буде приоритетан циљ јер гдје је срушен ауторитет права и институција, успоставља се моћ и ауторитет појединца који бескрупулозно својом вољом у властитом интересу доноси одлуке.

Кључни проблем, уз масовни одлазак грађана, превасходно младих људи са ових простора је и борба против криминала и корупције.

Неопходно је осигурати ефикасну борбу против криминала и корупције што захтјева већу одговорност правосуђа и других контролних органа, као и правду и једнакост за све грађане. 

Са постојећом власти то није могуће јер је скопчана са корупцијом и злоупотребама.

Постојећа власт је исцрпила своје потенцијале и није за очекивати да понуди осмишљене нове тенденције.

Тотализовање (затварање) алтернативности у хоризонт једне политичке алтернативе у посљедњих петнаестак година, створило је настајање једнообразног мишљења, суспензију критичке мисли у друштву и уклањање са јавне сцене свих ауторитета који би могли довести у сумњу њихов рад.

У таквим околностима извршена је демобилизација интелектуалних кругова уз апсолутну доминацију квази политичке елите над националним питањем, образовањем, здравством и економијом. Сви који нешто значе у јавном простору су склоњени.

Нажалост, тој олигархији препуштено је дефинисање система вриједности који је створен без визије развоја, накарадан, заснован на примитивним и застарјелим засадама.

Створен је систем који не реагује на потицаје.

Потребне су нове снаге, нова енергија коју генерише квалитетна политичка елита, реновиране институције са институционалним импулсом, у коначности, људи од знања и струке.

На тој основи треба градити осјећај за одржавање капацитета кадрова који желе праведније односе у друштву, односно једнакост и правду, у циљу стварања друштва у којем ће сви имати подједнаке шансе за посао и напредовање у служби без обзира којој политичкој партији припадају.

Питање кадрова представља сувише озбиљно питање да би се препустило таласима било којој партијској пролазности.

Партократија ствара осјећај подаништва и беспомоћности и развија културу зависности што је корак до корупције.

У таквом систему, кадрови служе политичкој странци а не институцијама и грађанима, што води приватизацији институција и разбијању јединства цјелине.

Не гради се свијест о значају и могућностима образованих људи и у јавном дискурсу гдје велики значај умјесто политичара требају добити успјешни менаџери, хирурзи, професори универзитета, књижевници, успјешни адвокати, поштене судије, новинарски индивидуалисти и други заслужни грађани, што би свакако значајно утицало на стварање квалитетнијег система вриједности.

Растрошност и задуживање постојеће власти је превазишло нормалне оквире и нарушава кредибилитет Републике.

Будућност и младе генерације се оптерећују дуговима а знатан ''колач'' из тих кредита усмјерава преко тендера људима блиским власти.

Недостаје спремност да се у тренутку егзистенцијалне кризе лични интереси подреде националним. Увид у документа усвојена од позиције на Народној скупштини даје отужну слику ''представника'' народа.

Да није опозиције, за Скупштину се не би знало.

Постала је проточни бојлер без ауторитета који је води.

Изоштрена поларизација друштва и вјештачка подјела на патриоте и издајнике без ваљаних аргумената попраћена са токсичном пропагандом отупљује осјећај српског патриотизма.

(БН)