Сељачки хљеб са девет кора

Поплава, суша или град – непрестана борба сељака са изазовима природе. Уз то и даноноћна битка за опстанак.

“Као ратни војни инвалид видиш гдје сједим, продајем. Кад је требало на линију, била је држава, сад кад треба да се помогне, нема никога”, тужно говори један од пољопривредника из Црњелова код Бијељине.

Умјесто ријечи, тужан поглед који говори све. Напоран рад, неизвјесност, несигурност… Он додаје:

“Ја сам устао јутрос у три сата да упалим мотор да заљевам и дошао на пијацу у седам и ко зна да ли ћу продати. Оно што не продаш, бациш. Шта ћеш”, јада нам се огорчени сељак.

Његову причу дијеле многи семберски пољопривредници који су поранили и дошли на Агротржни центар.

“Кад овдје морам бити цијели дан, како није патња, и да ли ћемо продати”, каже Бранко Љубојевић, пољопривредник из Обарске код Бијељине.   

Кад се све сабере и одузме, премија је ако пољопривредник буде на чистој нули.

“Увоз, ево ти лубеница још страна ту, а наша стигла и стоји. Много се уложи, а такорећи ништа не добије. Ево картон диње 5 КМ, шта причати, 25-26 кила, шта да причамо више. Немаш коме продати”, истиче Љубојевић.
Крсто Кокановић, пољопривредник из Горњег Црњелова код Бијељине појашњава: “Да ли ико на пола марке ову паприку уклапа, паметан човјек, да узмеш сваки дан заљеваш, прехрањујеш сваки трећи дан, врећица ти је 25 кг што прехраниш нпр. 15 пластеника 85 КМ, а то мораш сваке седмице и сад саберите се”.

“Сви смо задужени кредитима, добијемо подстицаје, то таман буде да залегне апотекарима, да нисмо никоме дужни и опет јово-наново, година испочетка, гледај у небо”, напомиње пољопривредни произвођач Младен Лазић из Голог Брда код Бијељине.

“Све је поскупљело, репроматетријал стално дижу, хербициди, само промијени се назив, дупла цијена, немаш ништа. Кад не можеш дневницу код себе да зарадиш, онда знаш колико је сати”, додаје Кокановић. 

И док сељак пролије зноја да би зарадио какву такву дневницу, апсурдно је да су многи посланици у РС и БиХ, без рада имали такозвани бијели хљеб. Овај сељачки одавно је: 

“Са девет кора сине, тај са седам већ је прошао...”, сјетно говори сељак Бранко Љубојевић.

Колико је несразмјеран однос плата потврђује и ова математичка рачуница. Ако је, примјера ради, у јавном сектору минимална просјечна плата око 1.200 КМ, а у приватном 850, сељак кад одбије све уложено може просјечно зарадити око 250 КМ. Тако на годишњем нивоу запослени у јавном сектору заради 14.400 КМ. Није ријеткост да и два члана породице примају плату из буџета, па су њихова годишња примања 28.800 КМ. У приватном сектору, један радник годишње посјечно може да заради 10.200 КМ, а два члана породице 20.400, док сељаку годишње у просјеку у новчанику остане 3.000 КМ, а за два члана породице 6.000 КМ, што је скоро пет пута мање од зараде буџетлија.

“Рачунамо, нас пет укућана, дневница по 40 КМ, радимо неких 15 сати дневно, а некада и 20, па израчунајте ако је улог 5 КМ по квадрату, а имамо 5 хектара пластеника, значи треба да уложимо 250.000 КМ, а са друге стране имамо 5 плата по 1.200, то је 6.000, 72.000 КМ, наспрам 250.000. уложених само у пластенике, гдје отворена производња”, пита један од већих семберских пољопривредника Младен Лазић.

Бранко Љубојевић, пољопривредник из Обарске додаје: “Каква плата наша, јадна нам плата. То је пропаст”.

Да ли је потребно напомињати да и свако пољопривредно домаћинство има исте трошкове као и радници у приватном и јавном сектору. Разлика је само у томе што сељак рачуне подмирује од новца који му остане на крају мјесеца, а не од загарантоване или предвиђене плате као што је у јавном и прватном сектору. Све то говори колико је пољопривредник најугроженији међу радничком класом – потврђује нам Илија Виторовић, пољопривредник из Црњелова код Бијељине.

“Они имају добре плате, а ја имам 70 КМ који сам био 46 мјесеци на ратишту и имам 70 КМ. И каква је држава и закон? А неко брише 10.000, 5.000, Влада никаква, власт не ваља, треба мијењати. Само грабе себи...”, оштро критикује Виторовић.

И Јовица Митровић, из Доњег Црњелова код Бијељине, који је међу младим произвођачима је љут: “Држава као теби даје подстицај, какав подстицај, запослио њих, нема гдје их нема, као губе запослено. И као нама дају подстицај, шта ће нам давати подстицај, прерачунавају и на крају нема ништа”.

“Фактички шест мјесеци не продајеш ништа. Значи ово што сада зарадиш за 3-4 мјесеца, пола продајеш, пола трошиш. Е када дође Ђурђевдан реци колика ти је зарада и колико ти је остало пара. Дигнеш у прољеће да уложиш у пластенике и читаву годину радим и враћам тај кредит и ето што преживљаваш”, објашњава сељак Кокановић.

Гледање у звијезде и небо. Нема разлога за оптимизам: 

“Због ових температура, свако од нас ко ради било какву отворену производњу, у пластенику, има прилику да упадне у неприлику. На оваквим годинама сушним, поплавним пропадамо радећи...”, закључује пољопривредник Младен Лазић.

(БН)