Трава до кољена у Јасеновцу је метафора нашег заборава

Владика Сергије је указао на то да, иако се до мора путује дуго, “тешко је издвојити пет минута, стати на Гаравице, Шушњар, Ливно, Бравско и гдје све не и запалити само једну малу свијећу”.

– У овом казивању трава до кољена је метафора нашег заборава, јер нема ко да упали свијећу, нема ко да молитвом раздани мрак у којем јесмо захваљујући своме забораву. Нема никог да пусти сузу јер је унук заборавио дједа, а унука баку. Ови из времена заборавили су оне у вјечности, као да нисмо били и као да опет нећемо бити једно – навео је владика Сергије.

И није проблем одлазак на море, као ни то што “добрим дијелом захваљајући нама живе потомци џелата наших предака”, проблем је што “не памтимо претке, а са заборавом тумарамо кроз свијет, не знајући ни куда ни коме идемо”, навео је владика.

Он је поручио да се на развалинама сопствене површности никада неће моћи саградити срећа, ни себи ни другима.

– Одавно дигли руке од себе, па данас живимо као они које су наши преци сажаљевали, као они који не знају за себе, своје презиме, свој породични дом – написао је владика бихаћко-петровачки и рмањски у својој бесједи.

Он је подсјетио да су у љето 1941. године, везани, у колони, један за другим, вођени Срби на клање – никоме криви, никоме дужни.

– Без кривице пред судовима земаљским и пред судовима Божијим. Криви само зато што су били то што јесу. Криво је било њихово име и њихова вјера. Све остало било је невино, чисто, непорочно… Окончали су свој земаљски ход прекланих вратова, у јамама и јарковима, у безданима и на пољима, а да се једни од других нису могли ни опростили. Мајка није успјела загрлити сина посљедњи пут, ни сестра изљубити брата јединог, а ни сиромашни отац није имао кад помазити босоногу дјечицу… Скончали су као стока, пунећи јаме својим тијелима, заливајући крвљу прашњаве друмове, парајући посљедњим јауком безгласну тишину. Без свијећа, молитве и свештеника, без вапаја најмилијих, прогнани су у вјечност, као свети мученици, да стану пред Лице Господње и да измоле само једно – да их потомци никад не забораве – навео је епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије.

Према његовим ријечима, данас љета 2021. потомци оних истих предака, идући оним истим друмовима, али у супротном правцу, јуришају на море, као да им је посљедњи пут.

– Јуришају да се забаве, да уживају, да троше, да потомцима џелата побољшају туристичку сезону. Газећи гумама врели асфалт, испод којег се, негдје у прашини, скрива скорена крв предака, потомци језде без сјећања, не хајући за оне којих одавно нема, а без којих ни њих не би било, а који су прије осам деценије туда вођени у сурову смрт. Иако пржи јулско сунце, на нашем националном хоризонту одавно је мркли мрак, јер мислимо да свијет са нама и почиње и завршава – упозорио је владика Сергије.

(Срна)