Њемачка затвара очи пред судбином својих стараца

Старији господин већ три године је у инвалидским колицима. Његова супруга болује од Паркинсонове болести. Сами су у кући и њихов живот би био незамислив без његоватељице из Пољске. Она је ту за све: пере их и кува за њих, чисти кућу и мисли на лијекове и њихове термине код љекара. Живи у адаптираним подрумским просторијама у њиховој кући и за њу не постоји радно вријеме: увијек је ту.

И њен супруг ради исти посао, недалеко од мјеста гдје се она брине за ове њемачке старце. Њихова дјеца у Пољској одавно су кренула сопственим путем, а они се на сваких неколико мјесеци враћају на њихово сеоско имање у домовини.

У Њемачкој ради најмање 300.000, а можда чак и 600.000 таквих његоватељица и његоватеља. Поузданих бројки нема, јер се многи такви послови договарају „на црно“. Притом је у случају његоватеља са истока Европске уније, из Пољске, Бугарске или Румуније, бар њихов боравак у Њемачкој легалан. У сваком случају, таквих људи једноставно нема довољно да се подмири потреба у Њемачкој.

Стварност нема везе са законом

Зато има много таквих помоћника и из држава ван ЕУ. Али, кад је његоватељица нпр. из Украјине, онда ту постоји озбиљан проблем: шта ако јој се нешто догоди док ту ради? Зато постоје веома „креативна“ решења за њихово здравствено осигурање и запошљавање преко разних посредника, који – бар у теорији – покривају њихову социјалну заштиту.

Постоји много агенција – не само из Њемачке, већ и из Пољске или Румуније – које нуде услуге његовања старих и немоћних. Многи ипак највише верују кад некога нађу „преко познатих“. Јер не само да је то скупо – њемачка породица треба рачунати да ће је то коштати бар око 2.000 евра мјесечно – већ у том послу има и много других проблема. Не само да је проблем то што ангажовани често нису обучени за послове у његоватељству, већ и то што нема мало случајева да су они нетрагом нестали с накитом и вриједностима оних о којима је требало да се старају.

ДW је разговарао с једном таквом посредницом у ангажовању његоватеља. Она је медицинска сестра из Њемачке и жели да остане анонимна, јер је то чиме се бави на ивици закона. Каже да је све почело када је тражила његоватеља за своју болесну мајку, а сада се већ осам година бави таквим услугама за круг познатих људи. Иако се многи јављају за такав посао, није лако пронаћи особе које то заиста знају да раде, каже наша саговорница: „Бар 15 одсто оних који то желе да раде уопште нису подесни за тај посао. А ако је њихово прво питање у разговору: ’Колико код вас могу да зарадим’, онда одмах кажем: ’До виђења’.“

Медвеђа услуга немачког суда

Има и случајева где немачки послодавци неговатеље држе као да су робови, а јасно је да и они морају да буду одговарајуће плаћени. То је и мишљење највише немачке инстанце за радно право, Савезног суда за радне односе, који је недавно донео одлуку да и страни неговатељи док раде у немачкој морају да уживају иста права као и њихове немачке колегинице и колеге. То значи да морају да буду плаћени најмање колико је минимална надница у Немачкој.

Кад се помене та пресуда, медицинска сестра с којом смо разговарали хвата се за главу. У пракси то, каже, значи да готово ниједна породица у Немачкој то себи неће моћи да приушти. Кад би се бројали сви сати, то би било и 10.000 евра месечно. „Додуше, само мањи број њих заиста ради 24 сата на дан, а то значи да би у тим случајевима морале да се уведу три смене дневно.“ То опет онда значи – не једна, него три неговатељице у домаћинству, јер немачки закон јасно прописује и радно време.

„Такав модел никад неће моћи да функционише, а не може ни да се плати. А да и не говоримо да Немци уопште нису спремни да раде тај посао“, каже медицинска сестра. И додаје да је то и за људе из иностранства медвеђа услуга: „Њима је потребан тај посао, они тим новцем хране своје породице код куће. Ако то постане тако скупо, онда старији људи то више неће моћи да плаћају, а неговатељи више неће имати посла. Никога не треба екслоатисати, али то није услуга никоме.“

Једина алтернатива...

Клаус Фусек је социјални радник и аутор више књига о нези у Немачкој. Његов утисак је да се у Немачкој уопште не говори о размерама тог проблема, а погођени су чак и сами неговатељи јер и у њиховим породицама често постоји неко кога треба неговати. Ретко која породица у Немачкој се није с тим суочила и све оне знају да „званични“ модели готово уопште не функционишу.

Да, постоји могућност да се добије помоћ читавог низа немачких организација за кућну негу, али се то по правилу своди само на посете једном или два пута дневно, евентуално на помоћ у личној хигијени или у храњењу, што за многе немоћне уопште није довољно. Па и то се онда папрено наплаћује.

Постоји и подршка за негу, али она зависи од такозваног степена немоћности. Па и то је, у случају приватне неге, једва пар стотина евра мјесечно, док институционалне службе из исте те касе добијају двоструко више за много мању услугу. Све то уме и да потраје, па су многе породице одобрење за повишицу подршке добиле тек након што је немоћна особа  већ преминула.

Клаус Фусек упозорава да тек предстоји да стари и немоћни постану и припадници тзв. „Бејби-бум генерације“, односно они рођени између 1955. и 1969. Већ сад је систем на ивици колапса, а кад они буду дошли, неће бити ни новца, ни људи. Његова прогноза је и више него мрачна: „Нега старих и немоћних судбинско је питање за читаво друштво. У супротном ћемо ускоро веома озбиљно морати да почнемо да разговарамо о активним облицима помоћи при умирању, јер неће бити никога ко ће те људе да његује.“

(ДW)