Драстичан пад прихода, а губици расту

Половина од преко 300 државних предузећа у БиХ, која су доставила податке о пословању у 2020. години, има финансијски дефицит. 50 највећих државних губиташа у прошлој години остварило је збирни губитак од око 430 милиона марака. 

Највећи нето губитак у прошлој години имао је Рудник угља „Крека“ 30,6 милиона марака. Слиједи га сарајевски „Грас“ са 22,6 милиона марака. Скоро 20 милиона марака износио је губитак Електропривреде БиХ. „Жељезнице ФБиХ“ дуговале су 17,3 милиона марака. 

Више од 15 милиона марака дугује ЈП Жељезнице РС. Нето губитак од 14,6 милиона марака остварио је и Рудник мрког угља „Бреза“. Међу највећим губиташима су и Електро-Бијељина са 12,68 милиона марака и „Хидроелектране на Дрини“ са скоро 12 милиона марака.

Од 50 највећих губиташа, чак 33 предузећа наставило је да повећава трошкове плата запосленима, иако су им губици у просјеку већи за 55%. На то је потрошено 29,5 милиона КМ више него 2019. године.

У Републици Српској примјер су Поште Српске, које су повећале број запослених за 66, трошкове на плате за 2,9 милиона, а губитак на 2,5 милиона марака. 

Из Транспаренси интернешнела БИХ појашњавају да су упркос пандемији вируса корона, али и позивима на штедњу, руководства губиташа наставила са праксом беспотребног повећавања трошкова. Разлога за то, истичу, има више. 

„Заправо је све усмјерено на то да се, са једне стране кроз јавна предузећа обезбиједе запослења страначким кадровима, посебно је то видљиво у изборним годинама, а прошла година је била изборна. И са друге стране да се кроз јавне набавке, склапање штетних уговора остварује профит неким приватним фирмама које су у власништву људи који су, опет, у политичким странкама“, каже Ивана Корајлић из ТИ БиХ.

Струка сматра да тренутно не постоји политичка воља у БИХ да се ријеше ови проблеми. Економиста Светлана Ценић подсјећа да БиХ уопште нема регистар јавних предузећа, и да према томе не може ни бити познато колика су укупна дуговања. Истиче да је ММФ 2017. године успио доћи до податка да су та дуговања 8,1 милијарду марака.

„Ја опет напомињем, дугови јавних и државних предузећа су заправо унутрашњи дуг и спадају у јавних дуг. Али се најчешће само рачуна оно гдје је негдје некако дао гаранције виши ниво власти, односно ентитет или ко да гаранцију, па ето то онда обрачуна, али не све, у јавни дуг. И зато стално истичем да је јавни дуг, укупан дуг БиХ много већи него што се приказује и да то неће имати ко да враћа“, упозорава Ценићева.

Економиста Александар Љубоја сматра да би рјешења за ову ситуацију могла да буду дигитализација процеса, као и преусмјеравање радника из пренатрпаног јавног сектора у реални сектор.

„Предузећа заиста имају велики број запослених. То се треба смањивати, али паралелно томе требамо им наћи мјесто гдје да раде. Значи, ако смањимо порезе и доприносе, ако уредимо да су мјере стимулације реалном сектору, поготово прерађивачкој индустрији веће, онда ћемо моћи да добијемо већи број привредних субјеката са бољом ликвидношћу. И моћи ћемо да се изборимо са још паралелно једним проблемом, а то је хронични недостатак радне снаге“, каже Љубоја.

Аналитичари кажу да у БиХ постоји и стратешко уништавање јавних предузећа, како би их на тај начин припремили за продају по нижој цијени, него што то предузеће стварно вриједи. 

(БН)