Развој или дужничка клопка: Гдје нас воде кинески кредити?

Медији у региону, али и Европи, већ данима пишу како Црна Гора постаје прва европска жртва кинеске дужничке дипломатије, те да би Кина могла постати власник пута, неког другог објекта или дијела територије уколико Црна Гора не буде могла да измирује обавезе према кинеској ЕXИМ банци. 

Црна Гора је 2014. год. позајмила од кинеске банке новац за изградњу прве од три дионице аутопута која води од Бара до границе са Србијом, уз годишњу камату од 2 посто и шестогодишњи почек који истиче ове године, а рокови за изградњу пробијани су неколико пута. У јулу на наплату стиже и прва рата и то, како оцјењују многи економски стручњаци из региона, али и Европе, Црна Гора неће моћи платити.

Истовремено подсјећају на случај Шри Ланке, која 2017. године више није могла да враћа кинеске кредите, па је морала да на 99 година Кини уступи највећу луку у земљи, Хамбантоту. Кина је тако отписала дугове. Од тада Кину бије глас да мање земље гура у зависност.

Колико су овакве тврдње реалне, те шта можемо очекивати у Босни и Херцеговини, гдје се већина пројеката, од путне инфраструктуре до електро-енергетског сектора, препушта кинеским инвеститорима, покушали смо сазнати из разговора са домаћим економстима.

ТЕ Станари и клаузула преузимања имовине

Тако предсједник Одбора за привреду и финансије СДС-а Славиша Раковић за БУКУ каже да, историјски гледано, могућност да повјерилац преузме неке велике објекте или имовину државе је доказано могућа. Но, у новије вријеме, наглашава, повјериоци су склонији да се умијешају у управљање јавним финансијама како би наплатили дуг.

Подсјећа и на случај Грчке која је крајем 19.вијека доживела да Француска и Велика Британија преузму министарство финансија, да би слично доживјели и у 21. вијеку са фамозном тројком.

“Оно што је неповољно код 'приватних' кредитора је што у уговорима обично постигну предност у наплати дуга над осталим повјериоцима, што је у случају Аргентине узело више година за провођење економског опоравка и обесхрабрило дужничке инвеститоре да га потпомогну”, истиче Раковић додајући да је у Црној Гори аутопут, односно кредит неповољно уговорен, јер сервис кредита почиње и прије завршетка радова, док је истовремено кредитор уједно и извођач радова.

Самим тим, сасвим је реално да кредитор односно инвеститор слиједећи уговор стекне имовину државе дужника, као што би стекао и директним улагањем.

“Мале државе имају премало стручњака за јавне финансије, а поготово за међународно задуживање, али зато имају апсолутни суфицит политичара које не занима ни цијена дуга, нити посљедице задуживања, већ искључиво лична промоција и лична добит. Да, реално је стицање имовине ако је предвиђено уговором”, истиче Раковић, подсјећајући да је ТЕ Станари изграђена кинеским кредитом и да је у том уговору заступљена клаузула преузимања имовине у случају неуредне отплате кредита.

На наше питање да ли види нешто посебно спорно у кинеским улагањима у кључне пројекте у БиХ у односу, рецимо, на улагања из ЕУ, да ли су исти мање транспарентни, Раковић каже да не види  ништа посебно спорно, изузев управо транспарентности:

“Тачно је да су уговори мање транспарентни и то је у суштини највећи проблем. А иако су парламенти надлежни за одобрење таквих уговора, чак ни парламентарцима нису доступни комплетни уговори. С друге стране, све ЕУ, ММФ, СБ угпворе/пројекте можете наћи јавно изложене на wеб сајту тих институција. Дакле, све се своди на домаћи политички фактор и степен глади за финансијама”.

Концесија за аутопут Бањалука – Приједор или јавно -приватно партнерство?

Једна кинеска инвестиција у Републици Српској је већ дуже под лупом јавности. Ријеч је о аутопуту Бањалука - Приједор у дужини 42 километра, чија је цијена 297 милиона евра, а према концесионом уговору Кинези би у наредних пет година изградили аутопут, те наплаћивали путарину у наредних 30 година.

Економиста Зоран Павловић истиче да је више ствари у овој инвестицији погрешно, почев од процјене фреквенције пролазности возила. Јасно је, каже, да нема оправданости за градњу скупог аутопута, јер и садашњи пут користи углавном локално становништво, које тешко да ће се одлучити на плаћање путарине. Друга спорна чињеница је да се не може говорити о концесији ако постоји обавеза домаћег партнера, односно Буџета РС.

„Једна је варијанта да аутопут гради Република Српска, тада је она власник аутопута, наплаћује путарину и то је јавно добро. Друга опција је концесија и тада дате инвеститору право да користи природно добро, изгради аутопут, потроши свој новац, заради на том аутопуту, наплаћује путарину итд. Све што је између тога је јавно-приватно партнерство.

То каже економија, а наши политичари и стручњаци то могу да зову како год хоће. Они су рекли да су добили мишљење Правобранилаштва РС да је то концесија, али не може бити концесија ако постоји обавеза домаћег партнера да надокнади недостајућа средства која су потребна за отплату тог аранжмана који ће инвеститор направити. Тако да је овај аранжман, не само непотребан, већ и штетан за Републику Српску“, јасан је Павловић.

Коментаришући све већи број кинеских инвестиција у Босни и Херцеговини, каже да ту нема ништа посебно спорно. Кинеске фирме, било државне, било приватне, функционишу на исти начин, а то је да се обезбјеђују гаранцијама, примарно траже гаранције државе или ентитета, јер то сматрају најсигурнијим обезбјеђењем у случају да инвестицију не наплате:

„Што се тиче кинеских инвестиција - да, али што се тиче опрезности, гаранција и исплативости пројеката, то се мора радити темељно, а у случају ауто-пута Бањалука-Приједор то није рађено, тако да је то чиста будалаштина“, категоричан је Павловић.

ЕXИМ банка  и Блока 7 ТЕ Тузла

Управо кинеска увозно-извозна банка ЕXИМ, која је кредитирала изградњу горе поменутог ауто-пута у Црној Гори, кредитирала је и изградњу Блока 7 ТЕ Тузла. Гаранција и терет кредита је на ентитету ФБиХ и Електропривреди БиХ. 

Ако на страну ставимо загађење и чињеницу да је БиХ потписница Софијске декларације о Зеленој агенда, према којој сви рудници и термоелектране у Босни и Херцеговини требају бити затворене најкасније до 2050. године, економисту Адмира Чавалића смо питали оцјењује ли овај уговор као неповољан по нашу земљу.

Каже да не види неке посебне ризике, изузев, наравно, могућности, као и Црној Гори, да дође до кашњења у реализацији пројекта изградње Блока 7. 

Иначе, окретање Босне и Херцеговине, али и читавог  Западног Балкана, ка Кини види као ствар прагматизма, у смислу да регион вапи за свјежим капиталом који неће бити политички условљен у смислу испуњења одређених реформи и слично. 

На крају наведимо и студију Европске инвестицијске банке која је објавила да је, од 2007. до 2017. године, Кина најавила 12 милијарди евра у позајмицама за грађевинске пројекте у 16 земаља, од чега је трећина отишла на Србију, а затим у БиХ (21 посто) и Црну Гору (7 посто).

На крају можемо закључити само једно -  хоће ли кинески кредити значити развој или дугогодишње ропство зависи искључиво од домаћих политичара и тога колико су озбиљно анализирали улазак у милионске инвестиције

(БУКА)